Vreme pandemije dalo nam je jednu dozu esencije života u ovih godinu dana. Verujem da se svako od nas i na individualnom i kolektivnom planu našao pred mnoštvom izazovnih situacija. I naučio nešto novo o sebi, društvu u kojem živi i ljudskoj zajednici uopšteno. Bili smo primorani da se suočimo sa svojim strahovima, izolovanošću, bolom i neizvesnošću. Svako od nas se sa time nosio kako je znao i umeo. Za ovih godinu dana života, bili smo gurnuti van zone sigurnosti, doživljavajući emocionalne potrese i stresove onoliko koliko ne bismo u deset mirnih godina.
Nekima je išlo lakše, nekima teže, jer su sve naše početne pozicije bile različite, jer potičemo iz različitih sredina, bavimo se različitim zanimanjima, manje smo ili više okrenuti porodičnom životu, samci smo ili porodični ljudi sa troje dece. Ali se rast neminovno desio. Naglo, bolno, preko noći.
Socijalna ili fizička distanca?
Okolnosti su strašne, do sada nezamislive i niko ih nije doživeo poslednjih par vekova. Ali istovremeno smo imali mogućnost da budemo “zajedno sami” što bi rekao Marčelo, povezani informacionim tehnologijama, više nego ikad. Nesrećno odabrani termin “socijalne distance”, zamenila bih ipak “fizičkom distancom” na kojoj smo se odjednom našli. Jer smo mi zaista postali fizički veoma udaljeni jedni od drugih, ali ipak sa velikom mogućnošću socijalne bliskosti. Mogli smo iskusiti pravu moć i snagu društvenih-odnosno socijalnih mreža, povezivati se, deliti iskustva, osećanja i komunicirati sa svojim bližnjima širom planete.
To je stvar na kojoj sam lično neizmerno zahvalna, jer ne mogu zamisliti ovu situaciju pre dvadeset godina ili još ranije, kada nismo imali toliko dostupan Internet i sve ono što nam on donosi. Mislim da se ove godine više nego ikada pokazala humanistička strana novih tehnologija. Omogućile su nam nesmetani nastavak edukovanja, mogućnost prisustva na važnim događajima nama bliskih ljudi koji su daleko, mogućnost kupovine proizvoda direktno od proizvođaća, uživanje u kulturnim sadržajima, sportskim aktivnostima, igranje jednog deke koji je u Srbiji i jedna devojčice koja je u Holandiji i još mnooogo toga.
Da li smo autentični jedino kad smo loše?
Međutim, od prvog dana na društvenim mrežama i generalno u sredstvima javnog informisanja, nekako se vrlo brzo i lako iskristalisala slika da je sve uglavnom loše, da ljudi ne znaju šta će da rade sa svojom decom kod kuće, sa svojim partnerima, kućnim ljubimcima, članovima porodice… Iako imam sve razumevanje ovog sveta za ljude koji se ne osećaju dobro, koji su anksiozni, koji brinu, koji se plaše, ta neka polarizacija gde jedino autentično i iskreno postaje i poštuje se kao-muka, žaljenje, džvonkanje, mrzovoljnost i hejt prema svakome ko svoje vreme ispunjava drugačije i ko deluje ok.
Svako od nas ima pravo da odabere kako će i čime ispunjavati svoje dane i nema nikakve potrebe da se ikome pravda, da oseća krivicu i stid, da ne sme da objavi fotografiju na kojoj je prikazan kako crta sa svojim detetom ili sadi baštu ili pravi kolače, jer je nekome loše, jer nekoga to “okida”, jer će se neko naći da ga kritikuje, kako je lud, kako je “lako njemu” i kako mora da mu nisu sve na broju jer -eto može tek tako da se raduje malim stvarima. Ili još gore, da se odmah proglasi kao neiskren, folirant, “fejk” i da se počasti sličnim epitetima.
Moram priznati da sam i sama podlegala pritisku i preispitivala se prvih meseci kada bi me ljudi pitali kako sam, a po inerciji bih odgovorila “Super” ili “Sjajno”, “Odlčno”. Nekako sam morala da susprežem sebe, da bi se drugi osećali manje loše, da se posipam pepelom i kažem: “Onako” ili jednostavno “Dobro”, da im moja radost i sreća ne bi bili previše. Da ih ne bi opterećivali. Kako je vreme prolazilo i situacija sa koronom se produžavala, moja autentičnost je vapila da izađe van, ma koliko ona možda drugima ne bila po volji.
Polako sam se sve više usuđivala da kažem i da osetim da je u redu da sam dobro. Jer svet se raspada, jer ljudi umiru, jer ljudi gube posao, jer se ljudi razvode… Kako onda ja smem da budem dobro?
Priznajem našu porodično privilegovanu situaciju. Niko nije izgubio posao, muž radi od kuće od marta meseca, ćerka je uživala u danima koje je provodila s njim, povezujući se na dublji način i nadoknađujući nedostajanje. U državi smo gde nije postojao policijski čas, gde je na snazi bio inteligentni “lokdaun”, mogli smo da šetamo, da naručujemo sve proizvode preko interneta, da provodimo dane sa svojim psom i još mnogo toga…
“Lako je tebi” i “Vi ste imali sreće!”
Ali nismo baš ni mi samo oni kojima je “lako”, koji su “imali sreće” da budu u Holandiji. Ljudi brzo previde sve kroz šta smo prošli da bismo bili ovde gde jesmo, koliko je odricanja, suza i suočavanja sa svim senkama bilo potrebno, pa i doza hrabrosti i ludosti.
Istovremeno, od marta meseca u Holandiju nije mogao da uđe nijedan državljanin Srbije koji nema holandsko boravište, što znači da nam nisu došle Sofijine bake i deke koje smo očekivali u prolećnim i letnjim mesecima, ni naši dragi prijatelji. Bili smo malo ostrvo i mikrokosmos kao većina porodica, ali i još za nijansu izolovaniji i okrenuti jedino sebi.
Da li je ovo najgora godina ikada?
Međutim, sada ponosno i punih usta i srca mogu svesti račune s ovom godinom i reći: ove godine sam vodila računa o svom zdravlju, vežbala, hranila se zdravo i vozila bicikl više nego ijedne ranije. Ove godine sam napravila dva ogromna koraka ka svojoj integraciji u holandsko društvo, oličena u upisivanju kursa holandskog jezika na Amsterdamskom univerzitetu (UVA) i konverzacionog kursa engleskog jezika u jednoj privatnoj školi. Ove godine sam pokrenula svoj blog i ostvarila svoj nedosanjani san. Ove godine sam završila Drugu godinu Osobnog razvoja. Ove godine sam upisala Treću godinu Osobnog razvoja i paralelno sa njom Terapeutski praktising IPD centra. Ove godine sam meditirala gotovo 300 dana u nizu.
Ove godine sam stekla svoje prve internacionalne prijatelje, van našeg govornog područja. Ove godine sam proširila krug svojih prijatelja, iako je to delovalo nemoguće, prvenstveno zahvaljujući ovoj specifičnoj situaciji. Ove godine sam posle višegodišnjih pokušaja ostala trudna! Ove godine sam još više osvestila svoje blagoslove i svoju zahvalnost na svemu što imam.
Zbog moje trudnoće, rešili smo da ne putujemo nigde van zemlje. Savet i preporuka zdravstvenih radnika. Moja ćerka koja ima 5 godina, punih godinu dana nije videla nikog iz Srbije. Svakodnevno joj se produbljuje nedostajanje, tuga i čežnja za njima. U životu koji traje samo 5 godina, period od godinu dana je ogroman. Čini 20 procenata njenog ukupnog života.
Istovremeno smo bili svesni da svoje rasterećujemo time štto smo ovde, što smo u sistemu koji je funkcionalniji i što bar o nama ne moraju da brinu. Iako smo daleko, iako im nedostajemo do koske, iako je nezamislivo da ja kao nečija ćerka iznosim potpuno sama celu trudnoću i uskoro se porađam, bez zagrljaja, stiska ruke i prisustva svoje majke.
I da bi se na kraju godine ostvarila naša najveća bojazan-da se neko od naših najdražih u Srbiji razboli. Daleko od nas, da nam samo podvuče osećaj izolovanosti i bespomoćnosti. I da taj neko ni manje ni više bude moja rođena majka! Srećom, u pitanju je blaži oblik, ona se i dalje oporavlja od kuće, ali to ne umanjuje strahove, tugu i izgubljenost koju smo osetili.
Mogu li biti istovremeno srećna zbog sebe i slomljenog srca zbog celog sveta?
Ali ja i dalje mogu uživati u praznicima, kititi jelku sa osvešćenim svakim trenutkom, praviti medenjake i šarati ih, crtati i pisati čestitke, uređivati enterijer za dolazak bebe. Rekla bih da zbog svega ovoga, samo još više cenim i prepuštam se dobrim trenucima. Upijam ih svim čulima i svakom porom. I to me ne čini iracionalnom, nesvesnom, osobom koja je u zabludi, koja je površna i kojoj je “lako”. Ja sam ovako izabrala. Da na ovaj način ispunjavam svoje dane i svoj um i telo. Na to jedino mogu da utičem u ovo ludo i turbulentno vreme.
I to je u redu, i to je legitimno, i to je validno, jer je to moja unutrašnja istina. Imam pravo da budem istovremeno presrećna zbog svoje male porodice, ali i slomljenog srca jer mi je rođak u Srbiji preminuo, između ostalog i od posledica korone. Mogu osećati dve različite emocije u isto vreme i nemati grižu savesti zbog toga. Pitam se da li je to emocionalna zrelost ili nešto drugo? Štra god da je, moje je i imam pravo na to. Bez pravdanja, bez zadaške. Podjednako kao što svako ko se oseća drugačije sme to da izrazi.
Da li je “površno” objaviti selfi u doba pandemije?
Ja želim da vam kažem da sam bila srećna cele godine kada sam vas pratila na društvenim mrežama, kada sam gledala vaše fotografije jela i recepata koje ste isprobavali, da me je beskrajno radovalo kada ste vežbali i kod kuće, improvizujući, da ste me uveseljavali svojim selfijima, jer ste prelepi i jer se radujete sebi, da je predivno bilo gledati igre koje ste osmišljavali sa svojom decom, da obožavam da gledam hiljadu fotografija vaše bebe koja je rasla i menjala se iz dana u dan, da mi stavlja osmeh na lice kada vidim šta ste sve pročitali, koje ste filmove i serije gledali, šta ste naučili, koje ste hobije otkrili, kojim vebinarima ste prisustvovali, gde ste sve putovali u vreme kada smo imali svet na dlanu, koje ste sve svoje ideje i snove realizovali ili tek planirate. Iskreno i od sveg srca sam srećna zbog vas. I imate pravo na to. Na ono što vam greje dušu, od čega vam sijaju oči i rumene se obrazi, od čega ubrzano govorite i dišete i što u vama budi strast, šta god to bilo!
Mnogi naši prijatelji su imali podjednako lepu godinu, rešavali su svoja stambena pitanja, menjali poslove, prelazeći na bolje, doživljavali nezaboravne trenutke sa porodicom i otkrili čar godine u kojoj se miruje. U kojoj se ništa ne shvata zdravo za gotovo i u kojoj se ništa ne podrazumeva.
Potpuno je u redu i da ste se isključili iz svega!
Kao što se radujem i zbog svih vas koji ste delili svoje strahove, anksioznosti, brige. Shvatili ste da niste sami, nalazili ste različite resurse, povezivali se ili jednostavno jadali i tako delili deo svog tereta. I zbog vas koji ste osvestili da vam je previše društvenih mreža i izbrisali svoje naloge privremeno ili zauvek. Divno je što znate šta vas iscrpljuje i što ste imali hrabrosti i volje da to izbacite iz svog života. Da postavite zdrave granice, da se zauzmete za sebe, kažete: “Ne!” ili “Dosta!”. To je veliki podvig.
Kako vreme prolazi, meni se čini da ima još nas, koji smo nekako osvestili i dobre strane ove priče, prilagodili se, shvatili da možda ovo nije bila godina u kojoj smo ostvarili sve svoje želje i planove, ali je ovo definitivno godina kada smo spoznali i naučili da cenimo ono što već imamo. I ne mali broj nas je shvatio da je već bogat. Da može još više da presloži prioritete i da promeni svoje navike i rutine, koje su ga sputavale iako su mu davale iluziju slobodnog izbora.
Ja ipak vidim da optimizam prevladava, da ljudskost, okrenutost zajedici, pripadništvo ovom čovečanstvu, sve nas čini bližima jednih drugima, više nego ikad. U ovome smo svi zajedno, sve države, nacije, religije, rase, sve stvari koje nas obično razdvajaju i čine različitima, bolest nas je demokratizovala, stavila sve pred svršen čin, pokazala nam koliko smo ranjivi, krhki, samonedovoljni. Volim da mislim da nas je osvestila. Da budemo brižniji, saosećajniji, empatičniji, ravnopravniji.
Ne, ne bih volela da se vratimo na staro!
Mnogo me uznemiri kada čujem da neko nesvesno kaže da bi volelo da se sve vrati kako je bilo pre godinu dana. Ja se iskreno nadam da se nikada nećemo vratiti na to staro stanje. Da ćemo evoluirati, da ćemo se izdići iz ovog pepela, jači, pravedniji, spremniji na saradnju i na kompromise, na uvažavanje i hvatanje u koštac sa svim rupama u sistemima koje nam je korona ogolila i stavila na sunce. Da rešavamo probleme koji su rešivi, da pravimo planove i dugoročne ciljeve za probleme koji su globalni i ogromni.
Zaključila bih mudrim rečima Dalaj Lame koje parafraziram, jer nikako ne mogu da nađem tačan citat i original. Otprilike glase: da mi treba da se smejemo i radujemo, ne uprkos tome što na svetu postoji bol, tuga, bolest i smrt, nego baš zbog toga što to postoji. Jer ima ljudi koji više nisu sa nama i koji nemaju mogućnost da se smeju, da osete sunce na svom licu i da se nadaju veri u bolje sutra i razvoju kako individualne, tako i kolektivne svesti. Dužni smo im to, jer smo živi. Jer smo sada i ovde. Jer ako nećemo mi, ko će, iako ne sada, kada?
2 comments
Zvuči mi smešno kada to kažem ali ja se perioda bombardovanja 99 godine ne sećam kao strašnog.
Bilo je i straha, ali ono što pamtim, a bila sam dete, je vožnja biciklom po fontani, pravljenje nekih zvučnih efekata točkovima bicikle pomoću plastične flaše, jurnjave od fontane i Granda do Nemanjine na prvi zvuk sirene (šizele 😀 ), gledanja filmova i crtaća iz videokluba u roditeljskoj sobi, farbanja uskršnjih jaja u zajedničkoj prostoriji, druženja. Znam da je bilo i straha ali ga se ne sećam.
Roditelji su nas izolovali od vesti i brinuli o nama, mama je bila kod kuće, tata je radio i sećam se da smo strahovali za njega, ali ceo taj period pamtim kao recimo bezbrižan.
U junu sam odlučila da ne gledam vesti, preko mreža nađem šta me zanima i od tada za nas postoje 2 kanala, dečiji i filmski. I da, uprkos svemu, srećni smo. Čudno, ali kao i 99, ali kada ovo jednim prođe, mislim da se nećemo sećati ničega osim tih “dobijenih”, lepih trenutaka i svog vremena koje smo “ukrali” od pandemije da budemo sa porodicom.
Potpuno razumem tvoju analogiju. I ja se tog perioda sećam kao posebnog. Bila sam sa mlađim bratom u selu. I bila je to avantura našeg života. Sve vreme napolju, dobili smo kucu, provodili vreme sa bakama i dekama. Iako smo se mnogo brinuli za moju mamu koja je radila u bolnici u gradu i putovala svakodnevno. Posebno mi je zanimljivo kada su neka naša sećanja tako različita. Sećam se kada je mama pravila domaći euro krem i mi smo ga obožavali, pa smo je terali pre par godina da nam pravi, a mama je bila pretužna i u grču, jer se toga seća kao perioda kada nam nije mogla prištiti kupovne slatkiše i nije nikako htela da ga pravi. Ko zna kako će se naša deca sećati svega ovoga, nadam se isto romantizovano i svetlije nego što stvarno jeste. A da nas je sve još više povezalo i zbližilo, to je definitivno istina 🙂