Prva trudnoća u Holandiji, ali ne i porođaj

Pre tačno godinu dana, u drugoj godini našeg života u Holandiji, videla sam željno iščekivani prizor-dve roze linijice na testu za trudnoću. Pošto sam iza sebe već imala iskustvo jedne biohemijske trudnoće 2017. godine, moja radost je bila pomalo pomućena mogućnošću da i sada ne bude sve kako treba i to nemilo iskustvo se ponovi.

“Biohemijske trudnoće najčešće otkrivaju testovi za utvrđivanje trudnoće. To su zapravo trudnoće koje završe vrlo rano i pre nego što ih je moguće uočiti na ultrazvuku (najranije oko pet nedelja od prvog dana poslednje menstruacije). Smatra se da biohemijske trudnoće nastanu kada zametak odumre odmah nakon stvaranja, a pre usađivanja u matericu. Vrlo su česte, skoro 50 do 60 odsto svih trudnoća sa sigurnošću završi pobačajem, od čega se velika većina može pripisati biohemijskim trudnoćama. Uz to, utvrđeno je da čak 25% trudnoća propada čak i pre nego što žena ima bilo kakav subjektivni pokazatelj da je trudna, odnosno pre nego što propusti menstruaciju ili ima simptome trudnoće.”

Istovremeno sam doživela taj trenutak kao onaj pravi. Period u kome sam se već dovoljno privikla na naš novi holandski život. Najveći stres povodom selidbe je prolazio. Krenula sam da vodim računa o ishrani, fizički se aktivirala i osećala se u najboljoj formi ikada. Emocionalno bivala sve bolje i bolje. Čak sam i na terapiji koju sam imala sa svojom psihoterapeutkinjom, koja se dogodila par nedelja ranije, proradila svoje tada još uvek neprežaljeno iskustvo prvog pobačaja, koji se dogodio dok smo još uvek živeli u Beogradu. Znate ono, kad mislite da su se sve kockice sklopile i da je trenutak baš kako treba, takav osećaj sam ja imala povodom nove trudnoće.

Trudnoću vode babice

Odmah sam zakazala termin kod svog kućnog lekara (huisart). On je holandska varijanta lekara opšte prakse za celu porodicu. Procedura ovde ide tako, prvo odlazak kod njega, zatim odlazak u ordinaciju babica koje vode trudnoću. Ovde ne postoji izabrani ginekolog. Prvi kulturološki šok, bilo je lekarevo potpuno validno pitanje: “Da li želite da zadržite bebu ili ne?” Na moj potvrdni odgovor i opis prethodnih trudnoća, dao nam je kontakt babica koje preporučuje i poželeo nam svu sreću u trudničkoj avanturi. I iskreno nam čestitao, obradovavši se što nam stiže novi član i njegov budući pacijent.

Naplašena iskustvima drugih trudnica, koja sam čitala na različitim iseljeničkim grupama na društvenim mrežama i generalno većinski negativnim mišljenjem naše dijaspore o holandskom zdravstvenom sistemu, pribojavala sam se prvog poziva i zakazivanja pregleda. Pogotovo što je prvi ultra zvuk u Holandiji predviđen tek za 9. nedelju trudnoće, a ja to nisam nikako mogla dočekati.

Međutim, s one strane telefona, dočekao me je ljubazni glas, koji je bio prepun razumevanja. Saslušala je ceo moj istorijat i bojazan, rekavši da nema nikakvih problema, da iako ona misli da je sada sigurno sve u redu, zbog mog psihičkog mira, možemo zakazati pregled za sledeću nedelju! Bila sam potpuno oduševljena.

Moje dobro raspoloženje kvarile su veoma osetljive bradavice, koje su jako bolele na dodir i povremena probadanja i napetost u donjem stomaku. Tešila sam se time da je sve to uobičajeno za prvo tromesečje trudnoće i da sam i sama zaboravila kako mi je bilo kada sam bila trudna sa svojom ćerkom. Crv sumnje me je grizao i počela sam da primećujem sličnosti u reakciji tela sa onim tužnim iskustvom druge trudnoće u Srbiji.

Jedva sam dočekala određeni dan i zajedno sa suprugom zaputila se na novu adresu. Praksa preporučenih babica se nalazi u jednom malo većem stanu, pretvorenom u udobni i ušuškani prostor. Dočekala nas je nasmejana gospođa koja je ceo razgovor i pregled vodila spontano i nežno. Uradila mi je unutrašnji ultrazvuk i zaključila da otkucaja srca još uvek nema. Da to može značiti da je trudnoća još uvek rana (obično se otkucaji pojave od 5. nedelje, pa nadalje) i da je najbolje da dođem za nedelju dana ponovo. Onda će biti sigurna i moći će precizirati sve. Tešila me je da se ne sekiram i da uopšte ne mora da znači da je ponovo u pitanju biohemijska trudnoća. I ja sam se prisećala da je slično bilo kada sam bila trudna i sa Sofijom (svojom ćerkom), jer smo takođe u veoma ranom stadijumu saznali da sam trudna. 

Gubitak koji nije samo tvoj

Baš u to letnje vreme došli su nam rođaci iz Srbije i srećnu vest sam podelila samo sa svojom mamom. Nismo hteli da širimo dalje, poučeni prethodnim iskustvom. Jer iskustvo gubitka deteta nije bilo isključivo naše. Taj gubitak je istovremeno drugima bio i gubitak potencijalnog unučeta, sestrića, bratanca, kumčeta… 

Nažalost, dešavalo se da sam ja morala tešiti i druge kojima je bilo podjednako loše, a ne samo da se posvetim svom bolu. Takođe, mnogi od njih nisu znali kako da se postave, pa su ili ignorisali vest, prećutkivali je, pravili se da se ništa nije dogodilo ili davali savete i komentare koji su meni u tom trenutku bili problematični. Sada znam da su svi radili najbolje što su umeli i osećali, da je sve to bilo iz dobre namere, ali tada su bukvalno postojale dve osobe koje su reagovale adekvatno i to nažalost, drugarica, takođe mama, koja je prošla kroz istu situaciju i jedan drug koji tada još uvek nije imao decu.

Smetalo mi je kada bi neko rekao da sam mlada, da će biti još dece, da već imam jedno dete, da je tako i njegova sestra imala 3 pobačaja, a sada ima troje zdrave dece, da to nije ni bila beba… Nisam se osećala doživljeno i nisam osetila da je moj bol bio uvažen. Dovoljno je bilo samo reći: “Iskreno mi je žao. Stvarno nemam ideju kroz šta prolaziš, ali sam tu ako bilo šta treba.” Toliko.

Jednostavno u tom trenutku nisam želela da se nosim sa tuđim percepcijama i doživljajima moje trudnoće i mogućnosti lošeg ishoda. Dovoljna su mi bila moja i muževljeva očekivanja, strahovi i projekcije. Mogla sam to lakše da izvedem i zato što sam bila fizički udaljena i jednostavnije je bilo prećutati tako nešto u telefonskim pozivima nego uživo.

Rođaci su mi zaokupili pažnju i ta nedelja, koja bi u drugim okolnostima beskrajno dugo trajala, završila se relativno brzo. Ispunjena obilascima turističkih znamenitosti i razgovorima.

“How are you?”

Ovoga puta smo sve troje otišli u praksu. Sofija je uživala u čekaonici specijalno dizajniranoj za najmlađe, igrajući se i čitajući knjige, a ja sam sama ušla u ordinaciju. Ponovo je ista babica uradila ultra zvuk i zamolila me da ne gledam u ekran, već u plafon i preslatke fotografije beba koje se tamo nalaze, dok ona sve pregleda. Već sama ta instrukcija me je prožela jezom i bila sam sigurna da se moja bojazan ispostavila kao tačna.

Na moju veliku žalost, bila sam u pravu… Babica je sela sa mnom, najsaosećajnije na svetu me je pogledala i rekla da nema bebe. Onda je zaćutala. Dozvolila mi je da udahnem vazduh i potpuno doživim i upijem tu vest. Onda me je pogledala i pitala: “How are you?” Tu najkraću i najljudskiju upitnu rečenicu na svetu. Iz mene je samo provalilo sve. Sva tuga, sav strah, sve olakšanje, jer je čekanje gotovo. I loša vest je bila lakša od neizvesnosti i konstantne anksioznosti i napetosti. I ja sam se isplakala i rekla joj sve. Istresla joj svoju roditeljsku dušu, svakom ćelijom u telu osećajući da me je doživela. 

Nikada se pre ovog trenutka nisam ni u jednom zdravstvenom sistemu i ni na jednom pregledu toliko osetila kao čovek. Uvaženo, čujeno, viđeno, kao da imam pravo da postojim i da sam majka koja je izgubila svoje dete. Iako tom detetu srce još uvek nije zakucalo, od trenutka kada sam videla te roze crtice, ja sam u sebi već nosila drugo dete, zamišljala termin rođenja, imala ideju o tome kako će izgledati, smišljala imena i zamišljala kako je to imati dvoje dece. Vuzualizovala ceo mogući zajednički život.

Prvi put sam osetila da to “Kako si?” nije kurtoazno, da se s druge strane nalazi neko ko zaista želi da čuje odgovor na to pitanje, ma koliko meni trebalo vremena da ga uobličim i izrazim. Da toj osobi nisam previše, da ne dramim, da ne preterujem, da nisam preosetljiva, da je sve što jesam dobrodošlo i u redu. I da ona ima kapaciteta i snage da se nosi sa mojom dubokom tugom i bolom i u tom najsirovijem obliku. Da ne žuri na sledeći pregled.

Kada me je saslušala, potvrđujući da je sigurno teško, pitala me je da li se i dalje osećam trudno. Kada sam iz sebe istresla poslednju reč i suzu, lakša za neverovatno breme koje je pritiskalo moje celo telo i srce, bila sam spremna da čujem dalje savete i konkretne korake. 

Tada mi nije zasmetalo kada mi je rekla da sam ja veoma mlada (imala sam pune 32 godine), da će sigurno biti drugih trudnoća i da oni generalno ne preporučuju nikakva dalja ispitivanja dok žena nema bar tri uzastopna pobačaja. Stvarno i potpuno sam doživela njenu preporuku, da je bolje sačekati da sve ide sponrtano i da je to psihički i emocionalno bolje nego tragati za potencijalnim uzrocima pojave koja je veoma uobičajena, a koji se retko ispostave kao validni.

Zatim mi je objasnila da oni preporučuju da se sačeka dve nedelje, a nakon toga zakazuju proceduru kiretaže. Da se nada da do abotrusa neće ni doći. Onda mi je rekla da mnogi parovi smatraju da im je za poboljšanje plodnosti pomogla-akupunktura! Nekonvencionalniji medicinski savet nisam dobila u svom životu.

Izašla je iz ordinacije, da bi pravila Sofiji društvo, a poslala mog supruga unutra. Nas dvoje smo imali trenutak nasamo da podelimo ovu novost. Ispričali smo se i isplakali, zagrlili i ja sam tada, petnaestak minuta od kako sam čula da neću ponovo biti mama, završila proces tugovanja. Tek tako. Na tome samo mogu da zahvalim toj najsavršenijoj ženi oličenoj u holandskoj babici. Bila sam spremna da se suočim sa Sofijom i da nastavim dalje kod prijatelja sa kojima smo zakazali druženje posle pregleda.

Na izlasku iz ordinacije rekla mi je da će me pozvati sledećeg dana da proveri kako sam! I da te večeri budem nežna prema sebi i da uživam i opustim se uz jednu čašu vina.

I da čudo bude još veće, ja sam zaista, već kod prijatelja, nekoliko sati kasnije, bila opuštena, popila vino, i bila na toliko dobrom mestu u sebi da sam drugarici uspela bez većeg potresa ukratko objasniti šta mi se dogodilo.

Sledećeg dana najdivnija od svih babica me je pozvala i pitala kako sam, da li mi nešto treba i rekla mi da mi je zakazala termin za abortus, koji bi trebao da se desi za dve nedelje, nakon što se vratimo sa odmora. Čak ni kroz to nisam morala da prolazim sama.

Ja i dan danas ne mogu da pričam o ovom iskustvu, a da ne budem duboko ganuta i da ne zaplačem. Koliku razliku pravi kada vas neko doživi kao čoveka. Kada vas ne tretira posebno, već jednostavno normalno, toplo i ljudski. Pogotovo kad je taj neko žena i majka, koja može da vas doživi i na taj duboko saučesničko empatični način.

Obično većina nas kada razmišlja o zdravstvenom sistemu u inostranstvu i van Srbije, zamišlja neke neverovatne tehničke novotarije i instrumente, sterilne i sređene bolnice, stručno osoblje i neke futurističke stvari. Međutim, ovaj ljudski faktor, element empatije i potencijalnog psihoterapeutskog kursa koji je odslušala ova babica ili intuitivno i iz svog bogatog iskustva naslutila, kako da se postavi u ovom za mene prelomnom životnom trenutku, nemoguće je opisati. Ne moram ni da zaključim da me je od tada holandski zdravstveni sistem nepovratno kupio i da me više ničije negativno iskustvo ne može pokolebati.

Kada smo se vratili sa odmora, dobila sam menstruaciju i na prirodan način izbacila sve iz sebe. Nije bilo potrebe za kiretažom, što je mene neizmerno usrećilo. Ovoga puta me ništa nije iznenadilo, jer sam kroz isto iskustvo prošla i prošli put, tako da sam bila spremna i psihički i fizički.

Pozvala sam moju babicu, rekla joj novosti i otkazala zakazanu intervenciju. 

Nisi sama

Zašto sad pišem o ovome? Zato što sam sada stvarno okej da o tome pričam. Zato što, kada sam prvi put doživela gubitak bebe, u Srbiji, nisam poznavala nijednu osobu kojoj se to dogodilo. Barem ne onu koja je o tome i pričala. Ja sam želela da delim, tako mi je bilo lakše, ali nisam dobila adekvatne reakcije s druge strane, ne onakve kakve su meni bile potrebne, kao da je svima bilo previše bolno ili samo previše. Nakon mnogo vremena shvatila sam da skoro svaka ženska osoba mojih godina ili poznaje nekog ko je imao spontani pobačaj ili biohemijsku trudnoću ili su je i same doživele. 

Ali je sve to bilo obavijeno velom tajne, stidom, osećajem promašenosti, neostvarenosti, faličnosti… I sama sam se osećala kao nedovoljno žensko, ni sama ne znam odakle mi je to duboko pogrešno nesvesno uverenje došlo. Iako sam već imala ćerku i “dokazala se”. Poredila sam se sa ženama koje su imale dvoje, troje, petoro dece, eto kako one mogu, a ja ne… Te duboko ukorenjene stavove patrijarhalnog, zatvorenog, malograđanskog društva sam toliko duboko internalizovala i doživela kao svoje, da je trebalo da prođu godine da ih izvučem na površinu i da ih se oslobodim.

Onda sam tek zabrazdala u svoje posebno besmisleno uverenje da je gubitak prve bebe bio kompenzacija za selidbu u Holandiju. Kao ono uvreženo narodno, mora da ti bude loše da bi moglo da ti bude dobro. Čaša žuči i čaša meda. Kao da sam morala da podnesem žrtvu zarad mogućnosti boljeg života. To uverenje me je dugo držalo, nisam mogla da ga pustim i da krenem potpuno da uživam u svom novom životu ovde dok sam razmišljala o preskupoj ceni koju sam “morala” da platim. Potpuno sam svesna da sve ovo zvuči krajnje nerealno, ali u mojoj glavi je bilo više nego stvarno i nesvesno me je kočilo pri svakom koraku. 

Svi su trudni, samo ja nisam

Imala sam i jedno iskustvo otelotvorene bebe, jedne poznanice sa društvenih mreža, koja se rodila baš u terminu kada bi se rodila “moja” beba. Tako da sam svakodnevno imala živi podsetnik koliko bi bilo moje dete. Trebalo je da prođe par meseci, da bez grča u stomaku i bez trunke zavisti mogu da pogledam fotografije tog deteta. 

I da mi se ne stisne celo telo kada saznam da je neka prijateljica ili rođaka trudna. Ta sreća zbog njih, istovremeno je uvek bila pomešana sa dozom tuge i ljubomore prema mamama. One imaju sreće, a ja ne. Mrzela sam sebe, jer nisam mogla iskreno i celim bićem, bez zadaške da se radujem sa njima. Ali je dobra vest da je i to prošlo, da sam i to uspela da prevaziđem i proradim. Da izbacim poslednje zrnce zavisti koju sam osećala.

Najmanje što danas mogu da uradim je da podelim svoju priču. Imala sam duboku potrebu da to lično iskustvo iznesem. Da ga destigmatizujem koliko je moguće. Da znate da niste same, da niste jedine, da se to ne dešava samo vama, da može i drugačije nego što je uobičajeno i na šta smo se navikle. Da skidamo sloj po sloj tog vela tišine i tabua. Da je u redu pisati i govoriti i o svom bolu i gubitku, a ne biti prezren i patetičan.

Već sledećeg meseca, bila sam spremna da ponovo ostanem trudna. Bez zadaške, bez zaostalog emotivnog tereta, sigurna u sebe i sigurna u sistem podrške. Laka, opuštena, prebolelog gubitka, ali nikako zaboravljenog. Iščekujući neku novu duginu bebu, kad god da reši da nas poseti.

Termin “dugina beba”, “dete nade” ili “rainbow baby” koristi se za dete koje je rođeno neposredno nakon gubitka deteta, bilo da se radi o pobačaju, mrtvorođenčetu ili postporođajnoj smrti. Simbolično je kao duga koja je došla posle oluje i kiše, nada posle tuge i gubitka. 

Naša beba je rešila da dođe posle bezmalo godinu dana…