Pitaj me kako sam, iako sam dobro

Od kako smo se preselili u inostranstvo imam neki konstantni osećaj da su nas naši bližnji u Srbiji, više ili manje svesno, prebrinuli. Srećni su zbog naše životne odluke, znaju da nam ide dobro, da smo se lepo i lako prilagodili, i to je to. I sada, ma koliko nas voleli, više o nama ne moraju da brinu. Mogu da se usresrede na neke druge goruće teme i osobe.

I pre selidbe je bila prisutna ta tendencija. Jer kada si dete za primer, koje sve radi po pravilima, koje je poslušno i onako kako treba, oko tebe automatski ima manje posla. Podrazumeva se da si dobro i da si srećan, jer kako ne bi bio kad sve kućice u životnoj “to do” listi štiklirao. Škola, fakultet, posao, brak, pas, prvo dete, drugo dete i sada Holandija-”Checked!”

Ova spoznaja mi se učvrstila posle svakog povratka iz Srbije, ali možda ovog puta i više nego ikada, jer smo najduže ostali u poseti i najveći je bio razmak od našeg poslednjeg odlaska. To je bio povod za promišljanje prisustva, odnosno, odsustva pojedinih senzacija i oblika komunikacije sa manje ili više važnim ljudima iz mog okruženja.

Čeznem da me pitaju “Kako si?” a da stvarno imaju strpljenja da saslušaju ono što dolazi posle odgovora “Dobro sam.” Jer ja stvarno jesam dobro, ali želim još toliko toga o toj “dobrosti” da podelim. Šta me trenutno čini srećnom, šta me uzbuđuje, brine, koje su mi težnje i želje, za čime žudim, ko mi i koliko nedostaje, spisak je nepregledan. Međutim, najčešće se desi da nakon tog mog prvog “Dobro sam”, što su nekako i naslućivali i očekivali, krene prekidanje, skretanje teme i okretanje priče o sebi i svojim problemima.

Pitaj me kako sam, iako sam dobro. 

Jer iako sam snažna, samostalna i srećna, i ja volim da pričam o tome. Volim da se hvalim svojom decom, njihovim postignućima, njihovim odnosom i napretkom. Volim da pričam o stvarima koje me oduševljavaju. Da ti kažem šta sam čitala, koji sam film ili seriju gledala, koji sam muzej posetila, gde sam se šetala, koji mi je omiljeni park i zašto… 

Ovo pitanje pokreće toliko toga, dozvoli mi da izgovorim svoje misli i osećaje, da ih čuješ, da mi ih reflektuješ, tako će mi postati stvarniji.

Iako znaš sve, iako si video slike, snimke i pročitao neki moj tekst o tome. Pitaj me, da bi moj doživljaj postao opipljiv, da bi imao pravo na postojanje, jer onda nije više samo moj. Jer ga mogu videti i doživeti tvojim očima. Onda će se tek zgusnuti i stvarno ću ga doživeti, postaće neodvojivi deo mojih sećanja.

Znam da me voliš, znam da ti je stalo do mene, znam da se neke stvari tako lako podrazumevaju i uzimaju zdravo za gotovo, ali molim te, nemoj da to postane pitanje “Kako si?”. 

Pitaj me kako sam i kako sam bila ovih godinu dana dok sam čeznula za zagrljajima i zvukom glasa uživo. 

Imam pravo da me pitaš kako si, iako ne živim u Srbiji. Iako mi egzistencija nije ugrožena, iako nemam materijalnih poteškoća, iako sam zdrava, iako mi beba dobro napreduje i spava, a ćerka već tečno priča holandski, iako mi muž dobija unapređenja na poslu, iako znaš da uživam u edukacijama i pisanju bloga, iako sam okruženima prijateljima, iako sam iskonski pozitivna, vedra i uvek nasmejana… 

Pitaj me, jer toliko toga stane u belinu razmaka između ove dve reči. Nepregledne mogućnosti prostranstava leže iza znaka pitanja.

Saslušaj me kad se žalim na vrućinu i na to kako smo se odvikli od nje. I mene samu to čudi, ne odmahuj rukom i ne pomišljaj: “Opet oni nešto fantaziraju i izvode. Kao da nisu ovde živeli ceo život.” Ne izgovaraj: “ Lako se čovek navikne na bolje.” Tačno je, ali izlišno. Maši poentu.

Pokušaj da budeš radoznao i znatiželjan. Za početak samo pokušaj da stvarno postaviš ovo pitanje, ali kao da te zaista zanima i želiš da čuješ odgovor. Ne dozvoli da ono postane samo kurtoazna poštapalica, poput onog “Šta radiš?” 

Sačekaj da verbalizujem svoje misli, da iz bujice neizrečenih osećaja, smislim šta ću prvo da kažem, jer imam toliko toga, koju ću temu prvu da iznedrim. Ne prekidaj me kad se zagrcnem ili digresiram, jer je nalet jak, a vreme koje imam ograničeno, prolaz uzak.

Probaj da me saslušaš s empatijom i da podeliš sa mnom radost i srećne trenutke na isti način na koji bi me detaljno saslušao da sam došla sa velikim životnim problemom.

Pitaj me “Kako si?” jer dok budem odgovarala na ovo pitanje, možda se dotaknem i nekih svojih nesvesnih strahova, anksioznosti i briga. Možda tvoje pitanje bude onaj mali jezičak na vagi, i nakon njega stvarno i iskreno mogu da odgovorim da sam dobro, a da ga nisi postavio, tas bi pretegnuo na loše.

Pokušaj da me pitaš ovo pitanje bar toliko često koliko ja pitam tebe. 

Nismo trgovci i ljubav se ne poredi i ne meri, pa koliko ja tebi, ti meni. Ali hajde da pokušamo da se takmičimo ko će koga više pitati o tome kako je. Samo to osvešćavanje trenutka kada pitamo i maleno promišljanje o izgovorenom, pravi ogromnu razliku. Možda da probamo da se nateramo da ovo pitanje bar jednom namerno i svesno postavimo onima najbližima. I mužu, i detetu… Vremenom ćemo ga spontanije postavljati, načićemo, možda nam i pređe u lepu naviku.

Pitajmo i sebe svakodnevno “Kako sam?” Osluškujmo tanana previranja i trzaje, nijanse i teksture našeg raspoloženja. Ne moraju to uvek biti tektonske promene. Tako ćemo suptilnije naslutiti kada treba ovo pitanje da postavimo i onima oko nas. Glasnije ćemo ih i razgovetnije čuti.

Proširi ovo “Kako si?” po potrebi. “Kako si… danas, proveo prošlu nedelju/mesec/godinu, putovao, s tim da imaš dvoje dece, zamišljala život/posao/porodicu, doživela pandemiju, nostalgiju, integraciju, nedostajanje, pisanje…?”

Pokušaj da budeš tu za mene i u ovom lepom, mirnom i rastućem periodu mog života. Možda je sreća nekad i dosadna. Ali ti postavljaj pitanja, normalno je da ne znaš. Potpuno je u redu da ne možeš da zapamtiš i razumeš holandski školski sistem, ali mi dozvoli da ti ispričam šta me u njemu fascinira. Pitaj o tome i našeg đaka, i ona voli da deli svoje utiske. Ne moraš da razumeš ni reč onoga o čemu pričamo, može da ti bude strano i čudno, ali bar po tonu mog glasa, znaćeš da sam uzbuđena, da me veseli. 

Znam da je lakše ove teme deliti s nekom ko je u istoj situaciji, sa sličnim iskustvima, gde samo pitanje “Kako je bilo u Srbiji?” ili “Jeste li se vratili u ritam?” pokrene lavinu reči, iskustava i osećanja. Prepoznajemo se i niko se ničemu ne čudi, više se i brže saslušamo i saosećamo.

Ali mi želimo da ih delimo i sa vama. Jer ste naši roditelji, rođaci, prijatelji…

Znam da smo sada mi oni s druge strane, da mi vas bolje i više razumemo, jer smo bili tu i delili isto iskustvo 30 godina, ne shvatite me pogrešno, uvek smo tu da slušamo o stanju u zemlji, zdravstvu, školstvu, vašim malim i velikim izaozvima i borbama sa vetrenjačama oličenim u autokratskom sistemu. 

Znam da je teško razumeti nas nekad, da je teško zamisliti da i mi imamo neke svoje “probleme prvog sveta”, ali imamo ih, i imamo prava na njih, i što je najvažnije vapimo da ih podelimo s vama.

Zato pitajte, interesujte se, pokažite nam iznova da nas volite tim za početak jednostavnim, svakodnevnim, rutinskim pitanjem “Kako si?” videćete da je ono ključ za ulazak u srce svakog od nas, a možda i most ka nekim drugim predelima i pogledima.