Sa Dejanom Tiagom Stankovićem prvo sam se susrela po čuvenju neke 2015. godine. Od usta do usta njegovu slavu prenosile su usmeno moje kolege, beogradski knjižari. Preporučivali su ga jedni drugima kao skriveni dragulj, manje poznatog autora sa intelektualnom notom, nenametljivom duhovitošću, mangupskim šarmom i daškom egzotike koju je nagoveštavao svojim portugalskim prezimenom . Tada je imao objavljenu samo prvu zbirku priča intrigantnog naslova “Odakle sam bila više nisam” i prevode Saramaga, što je mene već u potpunosti kupilo.
… odakle sam bila
Kako sam se vratila s porodiljskog bolovanja na posao, prebacili su me u Laguninu knjižaru na Terazijama. Slučaj komedijant je hteo tako da se ta knjižara nalazi u komšiluku Tiagovih roditelja, tako da je često navraćao, kada je bio u Beogradu. Uživo je odavao utisak jednog pravog gospodina, elokventnog erudite. Uvek je bio umeren u komentarima, šalama i raspitivanjima za svoje knjige. Tako smo među prvima saznali da menja izdavača. Tada je prelazio iz Geopoetike u Kontrast. Ovo su bile slatke knjižarske pikanterije. Moram priznati da sam nakon što sam ga upoznala još više poželela da pročitam njegove knjige. Bio je to onaj obrnut redosled, prvo sam upoznala ličnost pisca, pa tek onda njegovo delo.
Kasnije sam saznala da je prevodio i Andrića na portugalski, što sam potvrdila i uživo, sa fizičkim susretom sa njegovim knjigama prilikom naše posete Lisabonu 2016. godine. Divno je bilo videti Dejanove prevode u najstarijoj knjižari na svetu “Livraria Bertrand” i jednoj hipsterkoj lepotici posebnog duha imena “Livraria Ler Devagar”. Lisabon nas je potpuno opčinio. Svojom toplinom, šarenilom, atmosferom, ukusima, mirisima, usporenošću i ljubaznošću. Mediteranskim duhom.
Tada Tiaga počinjem da pratim i na društvenim mrežama i neverovatno uživam u njegovim britkim opisima i seciranjima ljudi i situacija. Lisabonska scenografija koju sam i sama uspela da malo okrznem svemu daje još veću draž.
Zbirku priča “Odakle sam bila više nisam” pročitala sam u maju 2017. I potpuno me je razbila. Svaka priča je govorila o iseljeničkom iskustvu, onih koji odlaze. Bili su to najrazličitiji pripovedni glasovi. Iz različitih epoha, svi povezani motivom seoba, čak i sam lik Crnjanskog kao krunski simbol. Mene su najdublje pogodile priče sa savremenom tematikom. Sa njima sam se dubiski poistovećivala i rezonirala. Nekako baš u vreme čitanja knjige, ispraćali smo u Berlin prijatelje koji su se upravo venčali. Nisu nam oni bili ni bliži ni draži od mnogih drugih koje smo već ispratili, ali me je njihov odlazak najdublje potresao.
Predstavljao mi je personifikaciju jednog vremena u kome živimo, oni su bili poslednji u nizu. Nije ostalo još mnogo baš dragih ljudi koji su nam ostali u Srbiji. Osećala sam se da ćemo mi biti oni poslednji koji čekaju da ugase svetlo. Radovala sam se zbog njih, ali sam patila zbod sebe i zbog našeg porodičnog gubitka. Patila sam zbog toga što se za boljim životom mora tragati negde drugde. Što smo onemogućeni da ga imamo u Srbiji. Što smo i sami koketirali s idejom selidbe. Iako nam je do pre dve godine i rođenja ćerke bila nezamisliva.
Tako da su me Stankovićeve priče sekle, samo su dosipale so u te, već postojeće, otvorene rane. Preplakala sam svaku priču. Ta previranja, ta izmeštenost, ta nemogućnost jedinstva i pluralitet glasova koji su pričali priču i iskustvo generacija. Ti očevi i majke koji ostaju i čekaju, koji zovu telefonima, čekaju na aerodromima i govore aksiome poput onog da postaješ stranac u svojoj zemlji kada nema ko da te sačeka na aerodromu i primoran si da uzmeš taksi. Saosećala sam se sa bolom onih koji ostaju, koji odbrojavaju dane do raspusta i odmora i onda jure da ugrabe svoj termin, svojih par sati u kojima se guše od svega što žele da kažu, ovima koji dolaze.
U avgustu 2017. In medias res, u par nedelja, nama se otvara mogućnost, prilika koja se ne propušta i ponuda za preseljenje i posao u Amsterdamu! U septembru, Dejan svraća u našu knjižaru, u trenucima kada ja radim svoje poslednje smene i opraštam se od svog tridesetogodišnjeg života u Srbiji. Knjižara tada dobija ime “Slobodan Selinić”, otvara je Dušan Kovaćević, opraštam se u velikom stilu, žaleći za svim ovim intelektualnim susretima kojih više nikada neće biti na isti način. Moja ćerka dobija na poklon knjigu “Kućni duhovi” Dubravke Ugrešić, naše sadašnje sugrađanke, najveće spisateljice naših prostora, a ja Stankovića molim za posvetu. Piše mi u knjizi “Dragoj komšinici, Oliveri”. Nemam snage da mu kažem da to neću biti još dugo. I da je ovo poslednji put da se srećemo ovako. Da više neću biti knjižarka, da su ovo verovatno poslednji sati mog rada “u struci” i među knjigama na maternjem jeziku.
… više nisam
Ovu knjigu, zajedno sa još njih 950, selim sa sobom u Amsterdam, najzahvalnija što sam imala priliku da ponesem deo svog identiteta, što nisam i od njih morala da se odvojim. Tiagova knjiga Ima posebno mesto u mom iseljeničkom iskustvu. Na polici je sa Dašom Drndić, Dubravkom Ugrešić, Bekimom Sejranovićem, Lanom Bastašić, Rumenom Bužarovskom, Albaharijem, Kišem, Pekićem, Crnjanskim, Dučićem, Andrićem… Svim tim mojim piscima, koji vrlo dobro znaju kako je to biti (n)i ovde (n)i tamo. Različitih senzibiliteta, životnih iskustava i okolnosti, ali duboko ukorenjeni u maternjem jeziku. Nešto što postaje i moj imperativ. Svi oni mi daju korene, drže mi leđa, a ja sebi posle toliko godina dopuštam da raširim krila i pokrenem svoj blog i upustim se u svoju avanturu s rečima.
O zbirci “Odakle sam bila više nisam” ne mogu i ne želim da pišem i govorim objektivno, ostavljam svoje književno obrazovanje potpuno sa strane. Ova knjiga me se tiče, pisac govori meni, junaci su ja, oni su moji prijatelji, moji rođaci. Potresa me do srži, ježi mi kožu na vratu, stiska grlo i pali obraze. Ova knjiga je most između dve generacije iseljenika. Onog talasa devedesetih i nas sada. Ona nas povezuje i ukazuje nam na sličnosti u doživljaju, uprkos mnogobrojnim razlikama u motivaciji i načinu odlaska. Da ne pominjem kako sam je pozajmljivala čak i prijateljici koja živi u Monpeljeu i kumi koja danas živi u Tiagovom Lisabonu.
Pre manje od mesec dana, pila sam kafu sa svojom stažom relativno novijom prijateljicom iz Amsterdama. Ona je bila deo starijeg iseljeničkog talasa, tako da ima dvadestak godina duži imigrantski otisak. Razgovarale smo o savremenim piscima i tome kako je izgubila dodir sa domaćom produkcijom. A volela bi da čita nešto na maternjem jeziku. Na prvu joj pominjem Tiaga. Zna ga sa društvenih mreža, slušala je i neke intervjue, dopada joj se njegov stil pisanja i uzima na zajam ovu zbirku priča. Juče smo se ponovo srele, vratila mi je knjigu koja joj se mnogo dopala, toliko da je odmah uzela i roman “Estoril”. Dugo smo razmenjivale utiske i prepričavale delove priča koji su nas posebno dotakli.
Razmišljam kako se nekako napravio pun krug i kako je Stanković u međuvremeno postao veoma poznat i cenjen. Piše kolumne za Nin, gostuje kod Kesića, i sada objavljuje knjige za moju Lagunu. Drago mi je što postaje mejnstrim.
Po ko zna koji put sam pomislila da moram da pročitam priče ponovo, sada iz vizure nekoga ko je otišao. Maštarila sam da sam mogla da je čitam i u Tiagovom Lisabonu ove nedelje. Velika je šteta što nismo uspeli logistički da se organizujemo i da šetamo njegovim gradom. Elem, muž je dobio karte za ovogodišnji Web samit koji se godinama održava u glavnom gradu Portugalije. Išao je već nekoliko puta i prepričava to kao neponovljivo iskustvo koje bi voleo da iskusi iznova. Međutim , kada jedno dete ide u školu, drugo je beba, a ti si u inostranstvu bez standardnog sistema podrške, i uz to je korona, ovakav izlet je jednostavno bio preko naših mogućnosti. Bili smo srećni što smo uspeli da ustupimo karte prijateljima koji sada jedu pastel de nata i slušaju fado po Alfami, umesto nas. Teši nas pomisao da će Web samita biti i sledećih godina, a naši dragi kumovi su se tamo tek odselili, a mi jevda čekamo da ih posetimo (Srpkinja i Brazilac portugalskog porekla).
Ovoga vikenda u našem gradu
Kako sam ispratila prijateljicu, krenula sam da skrolujem društvenim mrežama i odmah sam ugledala novu objavu koja kaže, ni manje ni više, da Dejan dolazi u Amsterdam. Ovog vikenda! Slučajnosti ne postoje. Nisam mogla da poverujem-kakav sinhronicitet.
Pročitala sam da ga posećuje po prvi put. Imam osećaj da će mu se dopasti. Isto ima veliku reku poput Lisabona, jeste da Ij nije Težo, ali ne budimo sitničavi. I ovde se rek može preći trajektom. Takođe se nalazi blizu mora, iako onog severnijeg. I Amsterdamom se širi miris marihuane kao Lisabonom, i on nudi obilje hedonizma za sva čula. Nestrpljiva sam da čujem njegove utiske.
Da ironija bude veća, ja tada neću biti u mom gradu, i to po prvi put od početka korone, ako ne računamo Srbiju. Nije mi suđeno da ga vidim na “svom” novom terenu, jer smo pre mesec dana bukirali karte za vikend u Frankfurtu i jedno ex yu žensko okupljanje žena iz Nemačke i Holandije koje su sve simbolično “odakle sam bila više nisam”. Hrvatice, Bosanke, Srpkinje… Sve koje govore našim jezikom i koje se razumeju srcem i svakom ćelijom naše balkanske krvi. One kojima ne treba kontekst, sa kojima razmeniš par rečenica i bolje i potpunije se razumeš nego s nekim najbližima. Da imam mogućnost svakoj od njih bih sada poklonila po jedan primerak ove knjige. Verujem da će biti prilike neki od sledećih puteva, jer sam ubeđena da je ovo prvi suret od mnogih.
A pre nedelju dana, odgovarala sam na pitanja o životu u inostranstvu za članak koji je pisala gore pomunuta prijateljica koja je u Francuskoj (klitmit). Večeras mi ga je poslala, u trenutku kada sam bila na polovini pisanja ovog teksta. Na kraju njenog teksta, priseća se ove Tiagove zbirke i njenim naslovom objedinjuje iskustva nas nekoliko koje smo govorile o svojim svakodnevnim izazovima. Tekst možete pročitati ovde-“Život u inostranstvu“. Vau! Kako je sve ispreplitano i povezano nevidljivim nitima. Crnjanski se sigurno osmehuje na nas sa zvezde u beskrajnom plavom krugu.
Sigurna sam da će svemir nekako ponovo posložiti da u ko zna kojoj konstelaciji ponovo vidim Dejana uživo. Možda u njegovom Lisabonu. Možda u našem Beogradu, na Terazijama možda ponovo u mom Amsterdamu. Do tada, moja draga prijateljica, sada i Dejanova čitateljka, u subotu, 6.11.2021. ide da ga vidi za nas obe. Kupiće mi njegov najnoviji roman, na našem terenu, u Amsterdamu.