Pohod na vetrenjače za mene je pohod na osvajanje i prihvatanje svega onoga što jesam.
“Ne možeš postati sve što poželiš, ali možeš postati sve ono što već jesi.”
Jey Shetty
Mnogobrojna putovanja i iskustvo života u stranoj zemlji, otvorili su mi nove poglede na svet, malo udaljen i i sa strane, iz posebne vizure, oštriji, integrisaniji, sočniji, puniji, složeniji… Nekako svi putevi vode tamo gde treba da dospemo. I ja sam se naizgled paradoksalno počela vraćati sebi. Ko sam to beše ja? Šta sam to ono nekad htela? Bi li se četvorogodišnjoj Olji dopala ova današnja?
Moj život je neprestalni pohod na vetrenjače. Prva vetrenjača na tom putu bilo je osvešćavanje svih onih stvari koje nisam. Koje sam vremenom prihvatila kao svoje, a u stvari one to nisu bile. To nisu bili moji autentični stavovi, shvatanja, uverenja, obrasci ponašanja, a ni želje, niti ideali. Iako sam se duboko saživela i identifikovala sa njima, navikla se i mislila da se teško može bez toga, jer kako na sneg bez kaputa?
Šta ostane kada se izmestiš iz svoje zemlje, svog maternjeg jezika, fizički udaljiš od svojih dugogodišnjih prijatelja i porodice, svojih krugova koje si godinama gradio, shvatiš da se svojom karijerom više nikada nećeš baviti na isti način, ti koja si uvek išla linijom manjeg otpora i plašila se izlaska iz zone komfora? Kada završiš u nekom bajkovitom gradu jednog malog kraljevstva, ubeđena da se nikada nećeš navići na kišu, hladnoću i biciklanje.
Posle tog guljenja sloj po sloj stvari koje nisam, kretao je pohod na život u novom trenutku, bez svega toga. Pokušaj otpuštanja i prihvatanja stvari koje ne mogu da promenim i začetak rada na onome što mogu i želim da menjam-a to sam, gle čuda, samo i ponovo ja. Taj trenutak i dalje traje, izazovi su svakodnevni, ali počelo se na horizontu nazirati i nešto novo, nešto što možda stvarno želim da ispoljim, da otelotvorim i iznedrim iz sebe. Neki odsjaj životnog poziva i naznaka smisla i svoje svrhe.
“Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača.”
Ibn Batuta
Vraćala sam se sebi kroz ono što najbolje znam-pisanje. Od kada znam da nacrtam slova, pišem dnevnike, od kada znam da govorim, smišljam priče. I gutam knjige.
Davno me je neko ko me je znao “u dušu” okarakterisao kao devojčicu koja “zna sto pesmica, a ne zna da gleda na sat”. Sad s ponosom mogu reći da je to moja istina i da me baš briga za sve satove ovog sveta, za sve te krute strukture i mehanizme, zupčanike i organizacije, paralelne linije i formule, neka postoje, ali što dalje od mene.
Moja su slova, moje su reči, a, bogme, moje su i rečenice. Moje su introspekcije i promišljanja o životu i osećanjima. Moja su iskustva i želja i potreba da ih delim sa drugima.
Moje biće je učitelj, gladan saznanja istovremeno spreman da podučava do kraja života. Decu, odrasle, sebe… Moja su putovanja, istraživanja i sva nova mesta koja još uvek nisam posetila. Moji su muzeji, galerije, pozorišta, bioskopi, spomenici… Moje je spremanje hrane i kombinovanje sastojaka, ali su moji i restorani i masna hrana umotana u novine kupljena na ulicama Katmandua.
Moj je dom, moja je ideja mene kao žene i majke, ćerke, sestre, unuke, prijateljice… Moje su igre, moji su filmovi, serije i knjige… Moja je belosvetska kultura. Moje su biljke, bašte, planine, plaže, more, životinje, celokupna životna sredina, ma moja je cela ova plava Planeta. Sve je to moje i sve sam to ja.
Lako i potpuno obuzeta i oduševljena životom i svim aspektima njegovog ispoljavanja. I verovatno još mnogo toga, spremna sam na istraživanje, spremna sam za pohod, za povremeno jurišanje, ponekad i zastajkivanje, ali konstantni pohod makar i malim koracima na sve vetrenjače koje mi se mogu naći na putu. Spremna da budem traljava u novim počecima, s nadom da ću biti sve bolja i obećanjem da ću učiti.
“Doe maar Normaal, dan doe je al gek genoeg.” (“Ponašaj se normalno, to je već dovoljno ludo.”)
Holandska izreka
Ovaj blog je jedan ogroman korak za mene na tom putu. Radoznala i uplašena, svesna da je upravo sada moj trenutak, tako da… Dobrodošli u moj Pohod na vetrenjače…
