Moja priča o ličnom razvoju ispričana Diznijevim pesmama

Diznijeve pesmice i lični razvoj? Verujem da na prvu naslov deluje smešno i nespojivo. Ali mislim da na ovaj način mnogo lepo i slikovito mogu objasniti neke promene koje su se dešavale u mom načinu shvatanja sebe i sveta tokom poslednjih nekoliko godina.

Od kako sam u drugoj godini srednje škole dobila predmet Psihologija, ona je postala moja velika ljubav i otkriće. Toliko me je uvukla u sebe, da sam razmišljala da li možda da nastavim da se obrazujem u tom smeru, iako je književnost uvek bila moja prva ljubav i poziv. Priznajem, malo su me naplašile i priče o prijemnom ispitu na Filozofskom fakultetu u Beogradu, o tom čuvenom testu opšte informisanosti i malom broju studenata koji se upisuju svake godine. 

Takođe, kada sam ozbiljnije razmišljala o tome kako će izgledatii moj budući život psihologa, nekako sam percipirala da će mi sva ta znanja o ljudima, njihovom načinu funkcionisanja, motivima i mehanizmima, samo odmoći. Da će mi biti teško da svog partnera, prijatelje i porodicu, doživljavam van tih obrazaca i matrica. I da će mi zbog toga biti ugroženi odnosi sa njima. 

Tako sam ipak odlučila, da idem na sigurno, da se prepustim književnosti, birajući je za svoje primarno interesovanje. Na Filološkom fakultetu sam zaista uživala u svim predmetima koji su se ticali istorije književnosti, kako srpske, regionalne, tako i svetske. Da bi se na drugoj i trećoj godini, ka završnoj četvrtoj pojavljivali opšti predmeti kao što su Filozofija, Estetika, Razvojna psihologija, Pedagoška psihologija, a kasnije Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, koja je u sebi objedinjavala sva ova znanja, na praktičnoj analizi dela s fokusom na prenošenje znanja i tumačenja literature učenicima. 

U tim predmetima sam neizmerno uživala. Doprinosili su produbljivanju mojih uvida o životu, kako u generalnom smislu, tako i na pojedinačnim primerima. I ljubav ka njima, počela je ponovo da se budi i oživljava. Naravno, poznavanje svih ovih oblasti doprinelo je i boljem razumevanju i tumačenju književnih dela i junaka, njihovih psiholoških motivacija i tokova svesti. Kao i pokušajima rasvetljivanje piščevog psihološkog profila.

Mađutim, moje buđenje i okretanje ka ličnom razvoju i vraćanje psihologiji, desilo se kada sam zatrudnela sa Sofijom. Stara ljubav se rasplamsala novim žarom i poželela sam da saznam sve što mogu o prenatalnom razvoju bebe, o kasnijim razvojnim fazama, primarnim potrebama i svemu što mogu da naučim, kako bih bila u stanju da pružim svojoj bebi sve što je potrebno. Čitala sam sve što mi je dolazilo do ruku, sa nekim stvarima se slažući, sa nekima delimično, sa nekima uopšte ne. Od uopštenih knjiga “Šta da očekujete dok čekate bebu”, preko “Bebologije” do specifičnih “Kako poboljšati inteligenciju svoje bebe” i sličnih bisera.

Tada sam naišla na internetu na predavanja i kurs Tomislava Kuljiša o Prirodnom roditeljstvu. I po prvi put doživela i potputno se saglasila sa svime što je neko pričao. To mini predavanje na youtubu, bilo je kao da je neko uspeo uobličiti i verbalizovati moje stavove, želje i nadanja o roditeljstvu i tome kakava bih majka volela da budem. Bila sam ushićena.

Rečenica koja mi je posebno zazvonila i koja me i danas prati kao refren, bila je da detetu nije potrebna dobra majka, već majka koja je dobro. Sa slikovitim primerom, da kada smo u avionu, ukoliko dođe do gubitka vazduha u kabini, majka prvo sebi treba da stavi masku, pa tek onda deci. Jer ako se ne pobrine za sebe, na prvom mestu, onda neće imati ko da se pobrine ni za njenu decu. Koliko je samo otrežnjujuće istine bilo u tim rečima. Pravi primer kako briga o sebi nije isto što i sebičnost (selfish nije isto što i selfcare). Kao da mi je neko skinuo veo sa očiju.

Tako je počela moja priča o ličnom razvoju, koja i dalje traje i nikada se ne završava. 

Kako sam počela da istražujem i kopam po sebi, da osvešćujem mnoge stvari, tako sam počela da primećujem primere raznih svojih problematika i da ih prepoznajem u popularnoj kulturi, od književnih junaka, likova iz filmova i predstava, crtanih filmova i lirskih subjekata različitih muzičkih ostvarenja i dela poezije.

Diznijeve crtaće sam oduvek volela, znala ih napamet i uživala u njima na različite načine kao dete, tinejdžerka i odrasla osoba. I danas kao majka. Osim sjajne priče, crteža i celokupne realizacije, uvek sam posebno uživala u muzici ovih crtaća. Često sam puštala mikseve pesama iz ovih crtanih filmova, plakala uz njih, smejala se i usavršavala svoj engleski. 

Na početku moje priče o ličnom razvoju pesmica sa kojom sam se potpuno poistovećivala, bila je: “Some day my prince will come” iz crtanog filma “Snežana i sedam patuljaka” iz 1937. godine. Pesmu su napisali Frank Churchill i Larry Morey, a otpevala ju je Adriana Caselott.

“Once there was a Princess

Was the Princess, you?

And she fell in love

Was it hard to do?

Well, it was very easy

Anyone could see that the Prince was charming

The only one for me

Was he strong and handsome?

Was he big and tall?

There’s nobody like him anywhere at all

Did he say he loved ya?

Did he steal a kiss?

He was so romantic

I could not resist

Someday my prince will come

Someday we’ll meet again

And away to his castle we’ll go

To be happy forever I know

Someday when spring is here

We’ll find our love anew

And the birds will sing and wedding bells will ring

Someday when my dreams come true”

Ovo je jedna od onih divnih, romantičnih pesama na prvo slušanje. Većina devojčica se može poistovetiti sa princezom koja mašta o zgodnom princu i venčanju. Ostavlja utisak potpuno divne, nežne i nostalgične balade. 

Međutim, šta je problematično sa ovom princezom, i u ovom slučaju sa mnom? Ona je pasivna, sama, neaktivna, svedena na osobu koja nema nikakvu kontrolu nad svojom sudbinom i budućnošću, ona ne može ništa da uradi povodom svoje situcije, što se nekako savršeno preslikava iz društvenog uređenja, dominantnog patrijarhata pre Drugog svetskog rata i nametnutih uloga koje su dodeljene ženi. Ona ne živi u ovde i sada, već u budućnosti koja nikako ne dolazi.

Njoj je potrebno spasavanje. Njoj je potreban neko spolja, oličen u muškarcu, partneru, koji dolazi i pobrine se za nju, tek onda je moguć taj savršeni život i ispunjenje svih snova. Čuveno Živeli su srećno do kraja života, koje nikada nemamo priliku i da vidimo u crtaćima. 

Ni u bajkama, koje su i bile osnovna inspiracija Diznijevim crtanim filmovima. Arhetip princeze i princa-heroja, spasioca postoji, čini se oduvek.

Ja sam nekako bila srećna, jer sam smatrala da je moj princ došao, još smo čekali i zajedničku bebu i definitivno me jeste spasao, koliko sam se dala spasti, međutim i dalje je nešto nedostajalo. Neko bi rekao da sam tražila hleba preko pogače, jer koliko njih nije ni imalo skaladan i ispunjen partnerski odnos. Ali nekako sam naslućivala da postoji nešto više, da može bolje, da to nije sve. A šta, kako, kojim putem i načinom do toga, to nisam znala…

Pesma koja bi obeležila drugu fazu mog puta ka sebi, jeste “Reflection” iz crtanog filma “Mulan” snimljenog 1998. godine. Pesmu su napisali David Zippel i Matthew Wilder, a otpevala ju je Christina Aguilera.

    “Look at me

You may think you see

Who I really am

But you’ll never know me

Every day

It’s as if I play a part

Now I see

If I wear a mask

I can fool the world

But I cannot fool my heart

Who is that girl I see

Staring straight back at me?

When will my reflection show

Who I am inside?

I am now

In a world where I

Have to hide my heart

And what I believe in

But somehow

I will show the world

What’s inside my heart

And be loved for who I am

Who is that girl I see

Staring straight back at me?

Why is my reflection

Someone I don’t know?

Must I pretend that I’m

Someone else for all time?

When will my reflection show

Who I am inside?

There’s a heart that must be

Free to fly

That burns with a need to know

The reason why

Why must we all conceal

What we think, how we feel?

Must there be a secret me

I’m forced to hide?

I won’t pretend that I’m

Someone else for all time

When will my reflection show

Who I am inside?

When will my reflection show

Who I am inside?”

Kako je vreme prolazilo, nekako sam počinjala da shvatam, na svoje neizmenično oduševljenje i užas, da većina, ako ne i svi odgovori leže u meni. Da moram postati spremna da zaronim duboko, da pokušam da dođem do toga ko sam to ja. Znala sam vrlo dobro ko sam i ko treba da budem u očima svoje porodice, prijatelja, kolega, društva. Lako sam menjala maske i prilagođavala se slici koju sam mislila da o meni ima svako od njih. Uskakala iz uloge u ulogu, uplašena od toga da će me ljudi odbaciti, ako bih bila u potpunosti svoja. Iz maske ljubavi, u masku znanja, masku moći, sve po potrebi. 

Mulan je u crtaću morala i bukvalno da se maskira u muškarca, kako bi osvestila i u potpunosti doživela svoju mušku energiju i snagu. Kada je uspela sa tim da se suoči i da je proživi, mogla je da pronađe i da se vrati svojoj ženstvenosti i nežnosti i da doživi svoj happily ever after. Sa svojim izabranikom, zajedno. Čak je ona sama u više navrata bila ta koja je spasla njega i celu svoju porodicu.

Na jednoj terapiji, terapeut mi je reflektovao da vidi moju snagu i jačinu i da je siguran da bih njome mogla da lomim sante leda, ali da istovremno vidi i doživljava moju toplinu i osećajnost i smatra da bih pogledom ili dodirom mogla da istopim led. Neopisivo mnogo su mi značile te reči i mogućnost da se istovremeno i po potrebi bude i jedno i drugo, pogotovo kada je sve to potvrdio i u meni video jedan muškarac. Da ja to imam, da mi je potrebna podrška i vodstvo da do tih kvaliteta dođem, ali da se oni ne nalaze neminovno van mene.

I za kraj, pesma koju počinjem da živim i koja mi je vodilja, rekla bih ponovo na vrhuncu, ponovo trudna, probuđena i spremna na još veći rast i sve što dolazi. To je pesma “Show Yourself” iz crtanog filma “Zaleđeno kraljevstvo 2” snimljenog prošle godine (2019.), autora Kristen Anderson-Lopez i Roberta Lopeza, otpevale Idina Menzel i  Evan Rachel Wood.

“Every inch of me is trembling

But not from the cold

Something is familiar

Like a dream I can reach but not quite hold

I can sense you there

Like a friend I’ve always known

I’m arriving

And it feels like I am home

I have always been a fortress

Cold secrets deep inside

You have secrets, too

But you don’t have to hide

Show yourself

I’m dying to meet you

Show yourself

It’s your turn

Are you the one I’ve been looking for

All of my life?

Show yourself

I’m ready to learn

Ah ah ah ah

Ah ah ah ah ah

I’ve never felt so certain

All my life I’ve been torn

But I’m here for a reason

Could it be the reason I was born?

I have always been so different

Normal rules did not apply

Is this the day?

Are you the way

I finally find out why?

Show yourself

I’m no longer trembling

Here I am

I’ve come…”

Od Snežane, preko Mulan do Elze. Hronološki i evolucijski razvoj svesti, kako kolektivne, tako i individualne, rekla bih. Preserećna sam što moja ćerka i njene drugarice dobijaju drugačije uzore i idole oličene u aktivnim junakinjama. Elza preuzima stvar u svoje ruke, ne čeka, traži, spremna je na sve. Nada se i očekuje da je spas negde izvan nje, naučena da je to jedini mogući način. Kada pređe Severno more (slučajnost?) i sve prepreke klasičnih bajki, dolazi do neverovatne i do sad nikad viđene u Diznijevim crtaćima,  spoznaje-da je ona ta osoba koju je čekala celog života! Bolju poruku jednog crtaća nikada do sada nisam doživela.

Do kraja filma, nema princa! Samo dve snažne ženske ličnosti od kojih svaka otkriva šta su joj prioriteti i srži njihovih bića, koje se usuđuju da žive svoju svrhu beskompromisno i do kraja.

Želim da živim kao Elza, trudim se. Shvatila sam da je to i moja istina, shvatila sam da to moje autentično ja polako izranja, da se budi i da sam spremna da ga prepoznam, prigrlim i živim. Put je i dalje preda mnom, ali mu se radujem.

Veliki deo mog buđenja je ponovno vraćanje sebi kroz kreaciju, kroz pisanje i stvaralaštvo. Kroz deljenje moje priče, koja je podjednako važna kao i tuđe. Koja je dovoljno autentična i vredna pričanja. Zato danas i pišem i sa vama delim ove spoznaje pretočene u tekst. 

Shvatila sam da sam bila u dubokoj zabludi kada sam birala fakultet i da je moje uverenje da ću manje voleti ljude, ukoliko budem shvatala njihove skrivene motive i načine funkcionisanja bilo totalni promašaj. Istina je da je, ipak, sada moje vreme, da sam sada sazrela i počela da dolazim sebi, da sam sada spremna da shvatim da me poznavanje najranjivijih i najintamnijih strana drugih, samo njima približava. Da tako postaju samo još stvarniji, sočniji, životniji, i vredniji moje ljubavi i povezivanja.

Nekako ona psihoterapeutska priča o terapeutu koji kaže klijentu da niko neće doći, više ne zvuči tako strašno. Iako na prvu deluje kao kletva i presuda, ona je za mene sada blagoslov. Da, niko neće doći, ali i ne treba da dođe, jer sve što je potrebno je da ja dođem sebi. Da shvatim da sam dovoljna i da je sve što jesam već došlo na ovaj svet sa mnom, mojim rođenjem. I da je to dovoljno za potpunu ispunjenost i sreću. Predivno kada se deli i živi sa svojim princem, životinjicama i decom, ali oni mi nisu neophodni u smislu da se na njih nakačim i od njih čekam i zahtevam spas i razrešenje. Već da su tu i da su dovoljni da samo budu pored mene i sa mnom, svedoci mog životnog puta, kao što sam i ja svedok njihovog. Ali na početku i na kraju svi odgovori leže u nama. 

Za kraj bih pokazala sebe u ovoj fazi svog razvoja, svesna da mi veliki put još predstoji, ali mu se radujem, spremna za sve što može da iskoči. “Show yourself-grow yourself!”

p.s. Tekst je prerađena verzija mog Završnog rada na Drugoj godini Osobnog razvoja. Zadatak je bio da se svoja priča o ličnom razvoju predstavi na kreativan način.