Moja holandska porođajna priča

Sve je počelo jednog posebnog amsterdamskog dana. Tog popodneva je konačno počeo da pada sneg. Prvi put posle 3 godine. Bili smo ushićeni. Pošto je vremenska prognoza predviđala da će temperatura uskoro postati viša, znali smo da imamo svega par sati za uživanje u zimskoj čaroliji. Nisam ni sanjala da je ovo prvo poglavlje moje porođajne priče.

Uspela sam da nagovorim muža da me “pusti” da izađem napolje i doživim amsterdamsku bajku. Obećala sam da ću biti posebno obazriva i da ćemo prošetati samo po svom kvartu. Opremili smo se i izašli svi, porodično na sneg, čak i naš psić.

Grad je bio savršen, po prvi put za ovih godinu dana, prepun lokalaca koji su izmileli iz svojih stanova i šetali kanalima. Na trenutke je delovalo kao da je ovo jedan “normalan” dan iz perioda pre korone. Nauživali smo se i udahnuli ovu atmosferu. Dan kakav smo svi zaslužilimi i kakav je svima bio potreban.

Nakon šetnje sam se bez ikakvih problema popela na naš četvrti sprat, nemajuću nikakvih bolova niti indikacija da je porođaj blizu. Kad smo se ugrejali toplom supicom i mekanim ćebencetom, smestili smo ćerku na spavanje, a muž i ja ostali da odmaramo i uživamo u zajedničkoj večeri.

Ja sam čitala svoju poslednju “trudničku” knjigu “The Mindful Mom-to-Be”, a muž je gledao MMA. Oko 1 sat posle ponoći smo otišli na spavanje. Malu psihološku nelagodnost mi je stvarala činjenica da sam te večeri iskoristila poslednje dve tablete utrogestana. Što je značilo da već od sutra porođaj može krenuti. Te večeri je moja trudnoća napunila 36. nedelja. Više nego ikada do sad.

Zanimljivo je da sam u krevetu s mužem razgovarala o šansi da mi pukne vodenjak i kako bismo se nosili s tim. Zaključili smo da se ipak to dešava malom procentu žena i da je verovatnije da ću dobiti klasične kontrakcije. Zaspali smo.

Vodenjak ne puca samo ženama u filmovima!

U neko doba noći, budi me toplota između nogu i neki čudni osećaj u stomaku, kao da je neko crevce puklo. Bez bola, ali kao da sam osetila taj trenutak i osećaj. Okrenula sam se na stranu i shvatila da mi je pukao vodenjak! Probudila sam supruga i polako ustala. Stajala sam na peškiru iščekujući još vode.

Odmah sam pronašla broj telefona mojih babica koji se zove u hitnim slučajevima. Bilo je oko pola 3 ujutru. Javila mi se dežurna babica, rekla mi da odmah kreće ka nama i da pokušam da sakupim malo vode koja mi curi u čašu.

Mi smo u međuvremenu pozvali svoju drugaricu koja je živela u blizini i dogovorili se sa njom da ostane sa našom ćerkom do ujutru. I dopakovali smo torbu za bolnicu. Bili smo svesni da definitivno idemo u bolnicu i da nažalost, neću moći da se porodim kod kuće. Ovde je na snazi pravilo da se trudnoća vodi kao terminska od punih 37. nedelja. Pošto sam ja tek napunila 36. ova opcija je otpala.

Muž je sišao do ulaznih vrata i zalepio nalepnicu sa rodom na naše dugmence za interfon. Dobili smo je ranije od babica baš za ovakav slučaj. Na taj način one ne moraju da gube vreme tražeći naše zvono i pločicu sa prezimenom.

Uspela sam da sakupim malo plodove vode u čašu i sve je spremno čekalo babicu. Ona je stigla u roku od dvadestek minuta. Oduševila sam se kada sam prepoznala babicu koja mi je ustanovila ovu trudnoću, a koju tokom vođenja trudnoće više nisam videla. Nekako mi je ovo bio simboličan način zatvaranja kruga. Divna koincidencija da je baš ona bila dežurna te noći.

Videvši njen osmeh i čuvši s vrta šalu: “Šta? Ti se još uvek nisi porodila?” Počela sam da se još više opuštam i prepuštam njihovom sigurnom vodstvu. Odmah je uradila test sa plodovom vodom. Stavila je neki štapić sa određenom hemikalijom u čašu i štapić je pocrneo. To je značilo da je definitivno u pitanju plodova voda. Bila je čista i prozirna, što su sve bili dobri znaci. Uradila mi je brzi pregled stomaka, opipavši ga spolja. Zaključila je da je porođaj definitivno počeo, obavestila me je da će uskoro krenuti i kontrakcije. 

Ona je bila ta koja je pozvala bolnicu, da nas najavi i proveri da li ima slobodnog mesta. Prva bolnica koju je zvala, bila je najbliža nama i stoga naš prvi izbor OLVG West. Međutim, zbog korone, broj mesta je ograničen i smanjen, tako da je ova bolnica već bila puna. Sledeću je zvala OLVG Oost (kliknite na link ka članku u kome sam podelila video ovog porodilišta), koja je bila par minuta udaljenija. U njoj je bilo mesta, tako da je nadležne obavestila o svemu, dala im je neophodne podatke i rekla da uskoro stižemo. 

U nekim slučajevima, babice mogu da idu sa parom u bolnicu, ali to ovoga puta nije bilo tako. Pošto je babica imala još jedan porođaj te noći, i to žene koja se porađala kod kuće. Poželela nam je sreću, rekla da jedva čeka da čuje naše novosti i pozdravila nas. Mi smo još jednom proverili torbu, novac i telefone i pozvali taksi. Drugarica je u međuvremenu stigla, dali smo joj par korisnih instrukcija i uputili se ka bolnici.

Negde u to vreme oko 3, 3 i 15 počela sam da osećam prve kontrakcije. Nisu bile prejake, ali su trajale skoro po ceo minut i javljale se u intervalu od 3 do 5 minuta. U taksiju su se malo pojačale. Ali ništa alarmantno, tako da taksista uopšte nije ništa posumnjao dok nismo stigli do same bolnice i  rekli mu zašto smo tu 🙂 

U taksiju je bila obavezna maska. Bilo je divno voziti se pustim amsterdamskim ulicama u ranim jutarnjim satima i to veče između subote i nedelje. Pomalo sam se osećala kao u nekom filmu, posmatrajući grad i ne mogavši da pojmim da se to ipak sada dešava, meni. Poredeći ovu vožnju taksijem sa onom od pre 5 godina od Doma zdravlja Vračar do bolnice Narodni Front. Scenografija se potpuno promenila, a akteri su bili isti.

Ušetali smo u bolnicu, javili se na prijemnici i sami otišli do porodilišta. Devojka koja nas je primila bila je obaveštena o svemu, nismo morali da popunjavamo nikakva dokumenta, već samo da potvrdimo da nemamo simptome korone. U bolnici je bilo obavezno nošenje maski samo u hodnicima i zajedničkim prostorijama. 

U porodilištu

Došli smo do prijemne sobe, koja je imala monitor za praćenje kontrakcija i bebinih otkucaja srca, jedan krevet i stolicu. Mala prostorija u kojoj se vrši prvi pregled i onda se žena upućuje u sobu za porođaj ili se vraća kući ukoliko porođaj nije dovoljno uznapredovao.

Primila nas je medicinska sestra, rekla mi da legnem i priključila mi aparate za praćenje. Pošto kontrakcije nisu bile prejake, bila sam u stanju da normalno razgovaram sa njom. Pokazala mi je dugme koje mogu da pritisnem i da je na taj način pozovem ukoliko mi nešto zatreba i rekla mi je da ide u zajedničku prostoriju iz koje prati sve nas trudnice i da očekuje u narednih desetak minuta nekog od doktora koji će doći da me pregleda i uputi gde i kako dalje.

Muž i ja smo ostali sami u prostoriji. Sve vreme smo razgovarali i iščekivali kontrakcije, koje su vrlo brzo postale veoma jake i bolne. Posle desetak minuta već nisam mogla da razgovaram normalno i koristila sam određene tehnike disanja kako bih pregurala kontrakcije. Ovako jake kontrakcije do sada nisam nikada imala, ni sa Sofijom, ni u ovoj fazi trudnoće. Moj glavni problem u glavi bio je pitanje koliko jake one uopšte mogu biti, tj. koliko jače od ovog bola koji sam osećala. 

Pošto sam se sa Sofijom porađala pod epiduralom, jake kontrakcije gotovo da nisam ni osećala, a napinjala sam se na “suvo”, tj. bez ikakvog osećaja i nagona koji bih osetila. I naravno bez bolova. 

Tako da je ovo iskustvo bilo potpuno novo za mene. Pošto sam rešila da se porodim bez upotrebe medikamenata i ikakvih intervencija. Bilo je veliko olakšanje osećati sve i biti aktivni učesnik i subjekat svog porođaja.

Posle nekoliko kontrakcija, krenula sam da se znojim i da mi udara toplota u glavu i dobijala sam nagon kao da treba da obavim veliku nuždu. Tada sam se već uspaničila, jer sam znala da žene tako najčešće opisuju porođajne napone. Nije mi delovalo da je došlo dotle, ali nisam više bila sigurna ni u šta. 

Pritisni crveno dugme u hitnom slučaju!

Tako da nismo dočekali lekara, već sam pritisla crveno dugmence za hitne slučajeve! I to je bilo jedno novo iskustvo za mene, zauzeti se za sebe, pozvati nekoga i tražiti pomoć i konsultaciju. Ja sam uvek bila više tip koji čeka da ga neko primeti i pita da li je nešto potrebno. Ta inicijativa je bila nešto novo. Da ne pominjem komunikaciju na engleskom na kojoj se odvijao čitav proces. Celo iskustvo je bilo nešto potpuno drugačije i van mojih okvira.

Sestra je došla veoma brzo. Kada sam joj rekla zašto sam je zvala, momentalno je zvala doktorku i rekla joj da hitno dođe. Meni je rekla da za svaki slučaj doktorka mora da me pregleda, kako ne bi došla u situaciju da odem u toalet i porodim se!

Doktorka je bukvalno dotrčala. Pitala me za dozvolu da me pregleda i istog trenutka mi saopštila da sam potpuno otvorena i spremna za porođaj! Tada nam je brzinski postavila par pitanja o porođajnom planu i preferencijama. Nije imala vremena da čita naš već pripremljeni porođajni plan. Rekli smo stvari koje su nam važne (bez intervencija ukoliko je moguće-epizotomija i sl.), ali da od ovog trenutka imamo sve poverenje u njih i njihovo vodstvo. Ona se okrenula ka mom mužu i rekla, spremi telefon, ako želiš da fotografišeš i snimaš, ovo će biti brzo! Beskarajno sam joj zahvalna na pribranosti i podsećanju na ovo. Sada zahvaljujući njoj imamo predivne uspomene za ceo život.

Brzinom svetlosti se stvorila još jedna sestra ili babica, nisam sigurna koje je njeno zvanje, ali sada ih je u sobi bilo ukupno tri i doktorka je rekla da nema vremena da me prebace u porođajnu sobu i da će začas sve spremiti tu, u prijemnoj sobi! Brzo i lako su postavili i doneli sve što je potrebno. A meni su kontrakcije postale veoma česte i sve jače, da bi mi doktorka rekla da uskoro kreću naponi, da ću ih osetiti drugačije i da baš kada ih osetim krenem da guram.

Prvi napon je bio najjača bol koju sam osetila u životu. Nisam mogla da kontrolišem ni disanje, ni svoj glas, ni napinjanje. Bol me je preplavila, zatekla i vrlo pomela. Međutim, iako nisam znala kako i šta se dešava, nisam bila svesna da se i naponi zaustavljaju kao i kontrakcije, tj. da postoji taj mali prazni hod, bez bola između njih. To mi je bilo pravo olakšanje i taman trenuci kada sam se pribrala, osvestila šta se dešava i da je to definitivno to. Onda sam mogla jasno da čujem doktorkina uputstva kada i kako da dišem i da dišem u stomak, ne rasipajući energiju na vikanje. Pitale su me da li mogu da držim svoje butine, tj, da ih privlačim ka sebi u tom polusedećem položaju u kome sam bila. Rekla sam da ne mogu, da mi je to preveliki napor. Noge su mi se uveliko tresle, a onda su ih u tom položaju držale sestre, svaka sa svoje strane. 

Muž je sve vreme bio pored mene, držali smo se za ruku, gurao mi je leđa ka napred pri naponima i davao podršku. Samo njegovo prisustvo mi je neverovatno mnogo značilo. Sve je bilo lakše, kada sam znala da je on tu. Da kroz ovo iskustvo prolazimo zajedno. 

Dobro nam došao, sine!

Drugi napon je prošao mnogo bolje. Bila sam spremna za bol i svu silinu napona i mnogo bolje sam ga “uradila”. Tada se već videla kosica. Pri sledećem sam osetila pečenje u donjem delu tela, prepoznajući opise iz knjiga i znala sam da je bebica uskoro tu. Napon kasnije, naš sin se rodio! Isprva nisam bila svesna da je to bio poslednji napon i da je on izašao, a da je ceo proces gotov.

Odmah je zaplakao i stavili su ga na moj donji stomak. Pupčanom vrpcom smo bili i dalje povezani, a on je pokušao da uspuzi uz mene, međutim pupčana vrpca je bila prekratka, tako da se zategla. Sačekali su da ispulsira i da sva krv iz placente dođe do bebe. Kada je pobelela, pitali su mog supruga da li želi da je preseče. Već smo se dogovorili da to uradi, tako da je uzeo makaze i svečano prekinuo poslednju fizičku vezu između bebe i mene. Kasnije smo dobili makaze kao suvenir na ovaj posebni trenutak!

Od tog trenutka beba je bila sve vreme na meni. Koža na kožu, na grudima i stomaku. Taj osećaj je bio nešto neopisivo. Preplavio me je ljubavlju, ganutošću i nežnošću i prepravljanjem jednog starog, drugačijeg iskustva. Ovo je bilo novo, preplavljujuće i toliko ispunjavajuće. Njegova toplota, mir, disanje i miris, bili su neverovatni. 

Vrlo brzo sam izbacila i posteljicu. Dok je beba bila na meni. Novost za mene je bila da sam mogla da vidim ovaj čudesni organ, ukoliko sam to želela. Pošto sam htela, doktorka mi je pokazala celu placentu, raširivši je i ukratko objašnjavajući njenu anatomiju. Dobro ju je pregledala i stavila u poseban sud. Ukoliko sam želela mogla sam da je sačuvam. Nismo se odlučili za tu opciju, ali je bilo divno što nas je neko pitao i što je postojala ta mogućnost.

Bebu nisu nosili na merenje i na kupanje, nisu ga odvajali od mene prvih sat, sat i po vremena, ni sekunde. Muž je odmah mogao da ga dodirne, da bude zagrljen s nama, da nas fotografiše i uživa u ovim neponovljivim prvim trenucima. Imali smo svoj zlatni sat, postali smo porodica tu, na tom krevetu, u sobi za primanje trudnica, na mestu koje je on odabrao, u trenutku koji je on odabrao. 

Jeste to bilo ranije po zvaničnim merenjima, ali mislim da je to bilo u vreme koje je bilo pravo za njega. Jer su mu pluća bila potpuno razvijena, jer je imao skoro 3 kg i ni po čemu nije izgledao niti imao osobine preveremeno rođene bebe, iako se tako vodi. Kao zrela prevremeno rođena beba.

“Vi ste roditelj, vi nikada ne smetate i niste nam na putu!”

Nakon ovih sat i po vremena, predložili su nam da pređemo u posebnu sobu, koja bi u drugačijim uslovima bila zvanična soba za porođaj. Tada su mog supruga pitali da li želi da ode sa pedijatrom i bebom tamo, a ja sam im se pridružila nakon presvlačanja i smeštanja u kolica. Sestra me je dogurala do sobe, ćaskajući sa mnom i oduševljavajući se brzinom i lakoćom porođaja.

Za to vreme, moj muž se nije odvajao od našeg sina, koga su na kratko spustili u krevetac, gde ga je pregledao pedijatar. Proveravali su mu temperaturu, tada su ga prvi put izmerili (samo težinu, ovde se ne meri dužina beba, smatraju da je to nepotrebni stres za novorođenčad), i kapacitet pluća, tj. da li mu je možda potreban dodatni kiseonik ili ne. 

Moj muž je tada doživeo neverovatan trenutak, da je kada se sklonio malo od kreveca, kako bi doktor mogao bliže da priđe, rekavši mu da se pomera, da ne smeta i ne bude na putu, dobio odgovor koji svaki roditelj celog života žudi da čuje, a do toga nije ni svestan: “Vi ste roditelj, vi nikada ne smetate i niste nam na putu!”. Zaplakala sam kada mi je muž to ispričao.

Neopisiva je bila ljudskost, ljubaznost, transparentnost i uvažavanje svakog od osoblja. Od sestre, babice, ginekologa, do pedijatra. Bili smo ganuti i duboko dirnuti sve vreme. Ne zna se ko je bio divniji, finiji i bolji. Sve vreme u prostorijama je bilo prigušeno svetlo, bilo je pretoplo (kako bebi ne bi bio preveliki šok promena temperature), svi su govorili tiho, s uvažavenjem i za svaku proceduru su nas obaveštavali, objašnjavali zašto se radi i pitali nas za pristanak.

Naš sin je bio prava “zrela prevremeno rođena beba”. Nije imalo nikakve potrebe za bilo kojom vrstom intezivne nege. Mogao je samostalno da diše, punim kapacitetom svojih pluća i svi ostali parametri su mu bili kako treba. Ponovo su mi ga stavili na grudi, bili smo koža na kožu bez prestanka od tog trenutka narednih 20 sati (neizmenično suprug i ja).

• 

• 

• 

U toj sobi me je doktorka zašila, pošto me je Filip malo pocepao. Dok mu je izlazila glavica, zajedno sa njom je izašla i ruka. Dala mi je lokalnu anesteziju, noge su mi bile podignute kao pri ginekološkom pregledu i procedura je trajala gotovo pola sata. Za to vreme Filip je sve vreme bio na meni. Istovremeno mu je sestra merila temperaturu, ne odvajajući ga od mene ni na sekund! Celo ovo iskustvo je bilo nerealno i neverovatno lekovito i za mene i za supruga. Sama svest o tome koliko se neko brine o nama, koliko radi ono što je najbolje za bebu i samo to novo iskustvo, isceljivalo je svu tugu i strah koju smo osećali prilikom Sofijinog rođenja, njenog naglog odvajanja od mene i ostanka 10 dana u inkubatoru…

Postojao je mali žal za time što ona nije imala slično iskustvo, ali istovremeno neverovatna radost i zahvalnost zato što Filip jeste.

Posle nekog vremena, sestre su mi pomogle da ustanem i istuširam se. Proverile su da li mogu da idem u wc. Za to vreme beba je bila na muževljevim grudima.

Nakon svih ovih formalnih pregleda i provera, ostavili su nas same sa bebom, da se upoznamo, upijemo ove prve trenutke i lebdimo u svom balončiću od oksitocina. 

Sinulo je sunce u nedelju ujutru, a mi smo ga dočekali sa rukama punim sreće i ljubavi…