Home S decom na vetrenjače Kako izgleda boravak u amsterdamskom porodilištu ( OLVG Oost-Het Anna pavillon)

Kako izgleda boravak u amsterdamskom porodilištu ( OLVG Oost-Het Anna pavillon)

by olivera

U članku vas čekaju detalji i utisci o našem boravku u jednom od amsterdamskih porodilišta. Kako izgleda bolnica, apartman, obroci, koje procedure i protokole prate, kakve analize se rade, kakvo je osoblje i šta je moj najjači utisak.

Nakon završetka svih postporođajnih protokola, uputili su nas u našu sobu. Tako smo dobili priliku da upoznamo bolje porodilište bolnice OLVG Oost-Het Anna paviljoen. Tu smo se malo osamili i počeli da shvatamo šta nam se zapravo desilo. Da smo postali roditelji jednog malenog dečaka i da smo prebrinuli sve brige i da je sve konačno u redu. Počeli smo da se opuštamo i da dišemo.

Dobili smo obilni obrok čim smo se smestili, neposredno posle porođaja, iako je bilo rano jutro, pre redovnog doručka. Najslađe i bukvalno i metaforički bilo je to što smo dobili holandski dezert koji se služi po rođenju deteta-muisjes.

Muisjes

Muisjes-dezert kao znak dobrodošlice 

U Holandiji je uobičajeno da se pri rođenju bebe jedu muisjes (slatke mrvice od anisa) na vrhu dvopeka. Interesantno je da anis u muisjesima simbolizuje plodnost i smatra se da stimuliše laktaciju i pomaže pri vraćanju materice na njenu raniju veličinu. Biskvit sa muisjesom obično donose starija braća i sestre u školu kako bi ih podelili sa drugarima i roditelji na posao da bi počastili kolege.

Nejasno je zašto je izabrano ime „mali miševi“. Možda je stabljika semena podsećala ljude na mišji rep, ili je možda brzi reproduktivni ciklus miševa korišten kao simbolika za zdrave porođaje. U Belgiji se ime odnosi na izmet miševa 🙂 I to je bila moja prva asocijacija kada sam ih videla.

Tačno poreklo darivanja muisjesa je nepoznato, ali verovatno potiče iz tradicija koje datiraju još iz srednjeg veka. Budući da je porođaj nekada bio opasan za žene, rođenja bez komplikacija su se slavila naveliko. Poslastica – obično nešto slatko – posetiocima je služena kao pretpostavljeni „poklon“ od novorođenog deteta. 

Muisjes na čestitki

Muisjes je počeo da se proizvodi u Holandiji u 18. veku, a šećer je zamenio kao omiljeni preliv koji se koristio na biskvitu da simbolizuje uspešan porođaj. Međutim, biskvit je u to vreme bio prilično skup i uglavnom je bio rezervisan za svečanosti koje su organizovali bogati, pa je većina ljudi umesto toga jela slatki beli hleb dok biskvit nije pojeftinio i postao dostupniji. 

Kada su 1860. godine predstavljeni ružičasti muisjesi, postali su standard kod rođenja ženskih beba, dok su originalni beli muisjesi ostali u upotrebi kod muških. Uvođenjem plavog muisjesa 1994. godine, plava boja je postala standard za dečake.

Apartman-kao u hotelu

Lako je bilo raskomotiti se i navići na naš apartman i mesto na kome smo proveli prva tri dana sinovljevog života. U pitanju je bio veliki, svetli apartman sa svojim posebnim kupatilom. Imala sam udoban, prostran krevet, kome se podešavala visina i položaj uzglavlja. Suprug je imao poseban kauč na kome je spavao. Kauč se izvlačio i bio je više nego komotan. Beba je imala svoj maleni krevetac.

Kupatilo je bilo veliko, čisto i u potpunosti opremljeno. U ormariću su se nalazile zalihe mrežastih gaća, mrežastih uložaka, klasičnih uložaka, gaza, ubrusa, maramica i sl. U kupatilu je bilo i svih sredstava za higijenu i peškira koje su nam menjali po potrebi. Svakodnevno je dolazila čistačica koja je brisala i čistila ceo apartman i ribala kupatilo.

Apartaman je mogao da se pregradi tamnom zavesom i podeli na dva dela, tj. da se vizuelno odeli deo u kome smo ležali od dela koji se nalazi na ulazu. Taj prvi deo je bio predviđen za presvlačenje bebe, preglede i slične medicinske potrebe. U njemu se nalazilo bukvalno sve što je moglo da bude potrebno medicinskim radnicima. Od podloge za presvlačenje bebe, male sudopere, grejača za flašice, vage, ormarića punog potrepština za bebu: pelena broj nula i jedan, vlažnih maramica, krema za bebu, vazelina (potreban za mazanje guze pri merenju temperature) i slično.

U bolnici je postojao wifi internet i multimedijalni ekran iznad mog kreveta, kome je mogao da se podešava položaj i da se na njemu gleda televizijski program, sluša radio, igraju igrice, čita o istorijatu i zanimljivostima o bolnici ili surfuje internetom.

Apartman je u potpunosti bio zvučno izolovan. Tako da za tri i po dana nismo čuli nijednu bebu kako plače, niti bilo koga na hodniku.

Zbog epidemiološke situacije, svaki drugi apartaman na odeljenju je bio popunjen. Zbog popunjenosti kapaciteta i smanjenog broja pacijenata, mi smo i završili u ovom porodilištu. Ono nam je bilo druga želja, prva je bilo porodilište koje se nalazilo malo bliže našem stanu.

NAPOMENA: Sve opisane procedure i uslovi iz bolnice, pokriveni su osnovnim paketom zdravstvenog osiguranja. Zato što je bilo medicinskih indikacija (prevremeni porođaj).

On u Holandiji iznosi 160 evra mesečno. 

Poređenja radi prosečna mesečna bruto zarada u Holandiji iznosi 2816 evra, a minimalac 1635 evra.

Procedure i protokoli

Standardna procedura u porodilištu je da se bebe rođene prevremeno (sve mlađe od 37. punih nedelja gastacije) zadržavaju na posmatranju minimum 3 dana. To nam je odmah bilo rečeno, tako da smo imali okvirnu ideju kada možemo da izađemo iz bolnice. Pošto sam se porodila veoma rano ujutru, nismo bili sigurni da li se taj dan vodi kao prvi. Ispostavilo se da se računa kao prvi i da smo posle 3 puna dana, mogli da očekujemo izlazak, svakako ukoliko sve bude u redu sa bebom.

Partner je sve vreme dobrodošao da bude sa porodiljom i bebom u apartmanu. Dobija obroke kao i mama. Može da izađe i uđe iz bolnice kad god poželi koliko god puta da je to potrebno. U doba pre korone, partner je mogao da se kombinuje i menja sa još jednom osobom (dulom, majkom trudnice, sestrom i sl.). Međutim, sada je to bilo fiksirano i samo osoba koja je trudnicu pratila na porođaju može sa njom da ostane sve vreme u apartmanu.

Posete su bile dozvoljene pod određenim uslovima. Dva sata dnevno u popodnevnim časovima i to samo jedna odrasla osoba i maksimalno dvoje dece mlađe od 13 godina. Tako je nas posetila ćerka i bila je u prilici da odmah upozna mlađeg brata! Doveo ju je naš prijatelj u čijoj je porodici bila  za vreme našeg boravka u bolnici. Sledećeg dana nas je posetila još jedna prijateljica.

Najlepša poseta

Maske su bile obavezne van apartmana, u hodnicima, prolaznim i zajedničkim prostorijama.

Zabranjeno je bilo šetanje po hodnicima i korištenje biblioteke, igraonice i malih separea po holu. 

Dozvoljeno je unošenje svoje hrane, pića, cveća, i bilo čega što može zatrebati.

Obroci-kao u restoranu

Svakodnevno smo dobijali po tri glavna obroka. Plus nekoliko puta između njih bivali smo ponuđeni toplim i osvežavajućim napicima: kafom, čajem, limunadom, sokovima i voćem.

Specifičnost obroka u Holandiji je ta da se za večeru jede topli obrok u vidu variva, koji je kod nas uobičajen za ručak. Dok je ručak ovde suv i uglavnom hladan-sendvič, eventualno supa, sir, jogurt i sl.

Ujutru bismo uz doručak dobijali dnevni meni iz koga smo mogli izabrati šta želimo za večeru,. U ponudi su bili mesni obrok, vegeterijanski, bezglutenski i halal. Od svake opcije se moglo izabrati glavno jelo, supa i dezert. 

Jelo je bilo preukusno, lepo izbalansirano, prave količine. Bukvalno kao obroci iz najboljih restorana! Ni u jednom trenutku nam ništa nije nedostajalo i ništa deodatno nam nije bilo potrebno.

Primer dnevnog menija

Još smo svakog dana dobijali formular za evaluaciju usluge i raznovrsnosti obroka! S velikiim zadovoljstvom smo davali najviše ocene.

Preporučene i obavezne analize

Od prvog dana, bebi su vadili krv i proveravali nivo glukoze u krvi. Zatim su poslednjeg dana našeg boravka proveravali hemoglobin, da bi utvrdili da li beba ima žuticu.

Prve nedelje nakon rođenja deca se testiraju na urođene poremećaje. Našem sinu su ovaj test radili dok smo bili u porodilištu. Dok je praksa da se on radi kod kuće, medicinska sestra dolazi u posetui vadi bebi krv. 

Analiza se radi iz krvi, koja se vadi iz pete deteta. Ovaj test se zove hielprik. Dečja krv se testira na niz retkih, ozbiljnih, često naslednih poremećaja. Pravovremeno otkrivanje ovih poremećaja može sprečiti ili minimalizovati ozbiljne probleme u fizičkom i kognitivnom razvoju. Ovi poremećaji se ne mogu izlečiti, ali se mogu lečiti i kontrolisati.

Broj poremećaja testiranih na skriningu značajno je proširen, iz godine u godinu, dodavanjem niza metaboličkih poremećaja i anemije srpastih ćelija, kao i poremećaja alfa i beta talasemije. Spisak bolesti možete pogledati ovde.

Ova analiza je besplatna i nije obavezna, ali je preporučena svim roditeljima. Rezultati stižu na kućnu adresu nakon dve nedelje.  

U Holandiji se bebe ne vakcinišu odmah po rođenju. Tako da naš sin nije primio nijednu vakcinu dok smo boravili u bolnici. Prva vakcina se dobija kada beba ima punih 3 mesaca. Već sam pisala kako je beba zaštićena od velikog kašlja, jer se mama vakciniše u drugoj polovini trudnoće. 

Vakcinacija nije zakonski obavezna, ali je veoma preporučena i u Holandiji je procenat vakcinisane dece 93,6.

Univerzitetska bolnica

OLVG Oost je univerzitetska bolnica. Za sve nas, ljubitelje serije Greys Anatomy, ovo je bila takozvana “teaching hospital”. Tako da je većina lekara imala svoje studente i stažiste. To je celom iskustvu dalo još jednu novu dimenziju. Nama je bilo još zanimljivije da slušamo detaljno o svemu povodom mog porođaja i zdravlja bebe. Kako od pedijatara i ginekologa, tako i od njihovih učenika. Posebno što smo imali više ljudi koji su svedočili našem (post)porođajnom iskustvu. I na taj način nam pomagali da sve osvestimo i upijemo celokupni doživljaj.

Bolničko osoblje

Naš najjači utisak su definitivno bili ljudi. Bolničko osoblje od čistačica i ljudi koji su služili ručak i piće, preko medicinskih sestara, babica, laboranata i ginekologa i pedijatara. Ne zna se ko je bio ljubazniji, nasmejaniji, spremniji da nam ulepša boravak u bolnici.

Pravoj amsterdamskoj atmosferi (Amsterdam je dom 180 nacionalnosti) doprinela je različiost i multikulturalnost svih ovih ljudi. Pokušaću da zapamtim svaki od ovih živopisnih likova. Od transrodne recepcionarke koja nas je primila u bolnicu, sestre Turkinje sa feredžom s kojom smo pričali o specifinosti identiteta deteta migranata, preko poslužiteljke Kineskinje sa istetoviranim zmajem preko podlaktice i ogromnog afroamerikanca koji je posluživao obroke i uvek nam dodavao neki voćni jogurt ekstra, koji bismo zaboravili da naručimo i šalio se s nama, do sredovečnih Holanđanki laboranatkinja, koje su pevušile Filipu kako bi se smirio i opustio peticu za vađenje krvi, doktorke sa najlepšim dredovima i mnogih drugih. 

Jedan mozaik ljudskih lica i sudbina, zalepljen radošću što se bave pozivom koji ih ispunjava. Nasmejani, opušteni, stručni i puni podrške i ljubavi.

Svi do jednog su govorili engleski, manje ili više. Niko nije zakolutao očima na to da ne govorimo dovoljno dobar holandski. Niko se nije našao ni najmanje uvređenim i nikome nije smetao taj dodatni napor u komunikaciji s nama. Osetili smo se potpuno dobrodošlo i prihvaćeno. Da imamo svako pravo da budemo tu.

Bili smo zvezde porodilišta. Naša porođajna priča je postala čuvena i prepričavana među osobljem. Veoma dugo nisu imali ovako rapidan porođaj, sa dobrim ishodom i za mamu i za bebu. Dolazili su da nas vide i da pitaju za detalje. Prijala nam je ova posebna pažnja. I ona je nekako doprinela tome da i sami postanemo svesniji svega.

Mnogo nam se dopalo, što niko od osoblja ne podrazumeva da mi nešto znamo. Uvek bi nas pitali da li smo upoznati sa nekom analizom ili protokolom i onda bi nam ih detaljno objasnili, ukoliko bi dobili odrični odgovor. 

Naučili smo i šta stvarno znači informisani pristanak. Pitali su nas da li želimo da radimo pojedine analize, koje su bile izborne. A onda bi nam objašnjavali zašto je to dobro uraditi, ali da svakog trenutka možemo da odlučimo da ne želimo, da je sloboda izbora naša, ali da možemo i da se predomislimo u nekom određenom periodu. 

Sestre su bile predivne, bukvalno svaka sa kojom smo došli u kontakt. Šalile su se, prepričavale nam anegdote, raspitivale se o detaljima porođaja i prethodnim iskustvima, interesovale se za Srbiju. 

Podrška dojenju i dodiru koža na kožu

Već prvog dana su nas detaljno obavestile o količini mleka koje beba treba da popije pri svakom hranjenju. Sve maksimalno transparentno. U početku su ga dohranjivale u prvih nekoliko obroka, da bismo uskoro prešli samo na moje mleko. Vodili smo detaljnu evidenciju o hranjenju, punoći pelena i telesnoj temperaturi koju smo merili jednom u nekoliko sati.

Maksimalno su podržavale dojenje. Bile su tu za sve instrukcije, savete i ideje. Međutim, pošto je to kod mene sve išlo vrlo brzo i lako i sin je počeo da redovno i uspešno doji par sati nakon porođaja, njihova uloga se svela samo na davanje ideja kako da se namestim u što udobniji položaj i kako da stimulišem sve mlečne kanaliće, menjajući položaj bebe pri dojenju. Pošto sam rekla da je moj plan da isključivo dojim i to što pre, pokazale su mi kako da koristim električnu pumpicu za izmlazanje, koju ima svaki apartaman. 

Bilo je interesantno pratiti instrukcije za korištenje i stvarno se ispunilo predskazanje koje je pisalo u uputstvu da ukoliko se izmlazam svaka tri sata, za 3 dana ću uspeti da izvučem 60 ml mleka po hanjenju. Flašice za skladištenje su bile obezbeđene i sestre su mi ih redovno dopunjavale.

Svako od osoblja je u potpunosti podržavao bliskost majke i deteta i dodir koža na kožu. Ne samo u prvih par sati, već tokom cela tri dana. To je bio glavni prioritet i svi su mi prinosili hranu i slične potrepštine, kako se ne bismo odvajali. Uzimali su ga zbog pregleda samo kada je bilo neophodno i tada bi ga od mene uzimao suprug i on ga odnosio u deo apartmana gde se pregledao i sve vreme bio s njim ili ga držao. 

Ruke pune slatkiša

Mogla sam bilo kada da pozovem sestru da mi pomogne, da uzme bebu, dok ja odem do taleta i sl. To sam radila jedino u periodu kada je suprug bio van bolnice, kada je išao da prijavi dete u gradsku opštinu.

Benefiti kontakta koža na kožu

To je prvo što bi beba trebalo da oseti po rođenju. Kožu svoje mame, njen miris i otkucaje srca. Ovaj kontakt je najvažniji za uspostavljanje osećaja sigurnosti i poverenja. Za bebin doživljaj dobrodošlice u nov i nepoznat svet. Kao i za povezivanje mame i bebe. 

Ovaj posebni dodir omogućava i: termoregulaciju bebe u prvim danima (u maminom stomaku je bilo toplo-37 stepeni), regulisanje bebinog ritma disanja i otkucaja srca, preuzimanje maminih bakterija (koje su veoma važne za sticanje imuniteta), podsticanje lučenja maminog mleka i generalno smireniju i opušteniju i mamu i bebu!

Idealno je ako se doživi “zlatni sat”, neometani dodir koža na kožu u prvih sat vremena od rođenja bebe. Bebe tada bukvalno mogu dopuzeti od maminog stomaka do dojke. Miris kolostruma im je vodič, jer je isti kao miris plodove vode u kojoj je beba živela 9 meseci!

Ovakav kontakt se može praktikovati i kasnije. I ne samo sa mamom. Bebe podjednako uživaju u ovakvom načinu povezivanja i sa tatom i sa braćom i sestrama. U ovom slučaju ne može biti previše maženja i kontakta. 

Ljudskost i dostojanstvo

Osećali smo se uvaženo, kao ljudi, dostojanstveni i vredni pažnje i brige. Akteri i subjekti svog roditeljstva, pitani za mišljenje, želje i preferencije. Iznova smo shvatili da naše “normalno” s kojim smo živeli u Srbiji 30 godina nije objektivno normalno. Jer da je tako ne bi nas ovo holandsko “normalno” toliko preplavljivalo i ganulo i emotivno diralo.

Bilo je teško ne rasplakati se na svaku lepu reč i osmeh. Bilo je izazovno adaptirati se na “novo normalno” i podrazumevano. Bilo je teško staviti sebi do znanja da zaslužujemo ovaj tretman. Iako je korona, da imamo pravo na sve ovo dobro postupanje. Da mi nismo neki srećnici, već smo ovo sebi i svojoj deci obezbedili hrabrošću da iskoračimo iz zadatih okvira i da nepristanemo na nešto što ne osećamo kao svoje normalno. 

Bilo je teško prepustiti se i opustiti se. Pogotovo kada znamo kako je na Balkanu. Kada imam privilegovanu poziciju da poredim porođaj i tretman u Srbiji i Holandiji. Nekada je baš izazovno istovremeno biti presrećan zbog svog iskustva i slomljenog srca jer se moje rođake i drugarice porađaju same, pod maskama, u Srbiji. Da ih odvajaju od beba zbog korone, da očevi ne mogu da prisustvuju porođajima, da majke ne doje bebe prvih dana i sl.

Najemotivniji trenutak mi je bio kada je došla moja doktorka, ona koja me je porađala, pitala me kako sam, ukratko sažela celo iskustvo, hvaleći nas kao roditelje, hvaleći bebu i ističući koliko je i njoj bilo dragoceno ovo posebno iskustvo koje smo joj priredili-rapidni porođaj. Teško je sročiti svu tu zahvalnost, uobličiti je i dočarati, bar delić toga šta ona nama znači. Moje suze su bile rečitije. Ona me je otpustila iz bolnice. Simbolično smo zatvorili krug.

Na sajtu našeg porodilišta u prvoj rečenici piše: “Dobrodošli u paviljon Anna: OLVG-ov centar za majku i dete na Istoku (deo grada). U našoj bolnici ste pacijent, ali pre svega naš gost. Činimo sve da vaš boravak u paviljonu Anna bude što ugodniji.”

Ova rečenica sažima naš celokupni utisak. Sve je bilo baš ovako i još bolje. Delić atmosfere možete pogledati na ovom promotivnom video snimku bolnice.

Nikada nećemo zaboraviti nijedno lice iz ove bolnice, nikada im se nećemo moći dovoljno zahvaliti na svemu. Teško je objasniti koliko nama sve ovo znači, nekome ko uporno govori da je to normalno i da je to njegov posao. I, eto, tako smo doživeli svojevrsnu prepravku naših ranijih iskustva sa bolnicama i tako smo zalečili neke rane, osvestili i zacelili neke traume.

Postali prvi u našim porodicama sa celokupnom srećnom porođajnom pričom. Presekli smo generacijski niz, doživeli novo iskustvo. Na taj način preboleli porodične traume. Pomogli i svojim mamama i bakama da dobiju neko namirenje, da shvate da može i drugačije. Da ne mora da se iznova živi po “Ćuti, uvek može gore”, već se može promeniti ploča:  “Slušaj, može i bolje!” Nadamo se da smo postavili temelj za sledeće generacije, one naše dece i unuka.

Poslednja fotografija iz bolnice

You may also like

2 comments

Ceca March 2, 2021 - 23:52

Wooow, tako lepo napisano! Zivim u Austriji i kao da si prepricavala moj boravak u bolnici posle porodjaja. Tacno kako kazu, ti nisi pacijent, ti si gost! Nadam se da ce Balkan uskoro da krene tim putem, jer kome cemo pruziti sve ako ne nasoj novorodjenoj deci i njihovim izmorenim ali hrabrim majkama? Raznovrsna hrana u dovoljnoj kolicini, jer ta zena treba da doji, higijena na najvisem nivou, jer to je glavno u svakoj bolnici, i naravno, empatija prema pacijentu! Nadam se promenama na Balkanu! Poudrav i sve najbolje Filipu i vama!

Reply
olivera March 3, 2021 - 19:29

Hvala, Ceco 🙂

Mnogo mi je drago da si i sama imala sjajno iskustvo. Divno je čuti da je tako isto u Austriji.

Baš zbog osnaživanja naših žena sa Balkana i delim ova iskustva. Da znaju da ne mora tako, da može bolje. I da je najmanje važno da su u pitanju bogatije države, već su osmeh i blaga reč ono što je besplatno i svima dostupno. A nezamenljivo i izuzetno bitno.

Veliki pozdrav za tebe i tvoju porodicu.

Reply

Leave a Comment