Home Moja Holandija"Zašto volim Amsterdam?" Kako biti autentični imigrant

Kako biti autentični imigrant

by olivera

Danas je tačno 5 godina od kako smo suprug, ćerka, pas i ja prvi put u svojim životima stigli u Holandiju. Sleteli na amsterdamski Schiphol, u grad, koji nam nikada nije bio ni u top 10 koje želimo da posetimo u Evropi. 5 godina imigracije na naš način. 5 godina traženja i dolaženja do delova svoje autentičnosti, kako pojedinačne, tako i zajedničke-porodične.

Toliko toga je stalo u ovih 5 godina. To je polovina godina koje smo proveli u našem Beogradu, to je dvosturko više godina koje je ćerka proživela u Holandiji, nego u Srbiji, to je više od pola životnog veka našeg psa, i cele tri našeg života kao tročlane porodice i dve kao četvoročlane. Ceo život našeg sina. Jedna globalna pandemija. Dve trudnoće, ali jedan porođaj. 5 godina mog intezivnog rada na sebi. Moj blog koji postoji polovinu ovih godina, ćerka koja ide u školu već pune tri. Suprug koji gradi svoju internacionalnu karijeru već punih 5. 

Mogla bih celu knjigu napisati o ovom iskustvu, koje se svakodnevno nadograđuje i dobija nove nijanse i značenja. U stvari, svakodnevno je i pišem. Ovaj blog je i nastao kao moja potreba i želja da se seciram i ponovno sastavljam deleće svojih iskustava, pamteći sve faze. Da imam gde da se vratim, kada hoću da se osvrnem na pređen put, da se podsetim svega što smo prošli. O čemu sam u ovom periodu razmišljala, šta sam osećala, koje sam knjige čitala, gde sam putovala, s kim sam se družila… Ali i s ogromnom željom da se više niko ne oseti usamljeno u ovom procesu. Ma, koliko ovo bilo moje lično iskustvo, podjednako je i opšte, i ima toliko zajedničkih tačaka sa iskustvom svakog iseljenika. Kad se samo setim kako je meni dragoceno otkriće bio blog Maje Marić-misusovo. A, gle čuda, posle 5 godina, Maja je postala moja prijateljica. I upravo planiramo neki zajednički božićni market! Ukoliko moj blog bude za mrvu olakšao tranziciju i ovaj iseljenički limb nekome-ja sam više nego zadovoljna.

Šta sam naučila? (faze iseljeničkog iskustva)

Uf, toliko toliko toga.

Za početak da je najteže, a najutopističkije prigrliti svaku fazu ovog iskustva i prihvatiti je koliko god da traje. I u redu je da nije ista kao kod drugih. Lakše reći i napisati, nego učiniti. Ove faze umeju da budu rastegljive da deluju da se nikada neće završiti, da istovremeno postoji više njih. Da se preklapaju, pa vraćaju iz mrtvih.

Tako ta prva faza, nazovimo je fazom medenog meseca, gde se zaljubljuje i turistički upoznaje nova sredina i često nekritički idealizuje, kod nas traje i danas! Da li smo imali sreće i stvarno iz prve uboli grad koji se potpuno poklapa sa našim sistemom vrednosti i uz to je kao iz bajke, ili je i do našeg optimističnog duha u kombinaciji sa uzemljavanjem ovih osećaja, ne znam. Ali imam prijatelje koji ovde žive već 30 godina i i dalje fotografišu prizore grada i ne mogu da veruju da žive ovde. Deluje mi da ćemo takvi biti i mi. Da su te roze naočare srasle s našim licem i da su ih izazovne situacije poput korone i ekonomske krize još jače učvrstile.

Ali paralelno sa ovom fazom postojala je i druga, gotovo istovremeno. Nazovimo je u mom slučaju, depresivnom i kulturološki šokantnom. Kao neko ko nikada sebe nije video u inostranstvu, ko o tome nije sanjao, maštao i smatrao to ogromnim uspehom, trebalo mi je mnogo vremena, empatičnosti i strpljenja da se prihvatim u ovoj fazi. Iako nijednog trenutka nisam sumnjala u ispravnost naše odluke, osetila sam se primoranom da emigriram, kako bih svom detetu pružila bolje. Samim tim mi se odlazak činio konačnijim, što mi nije bilo ni za mrvu lakše. Sve mi je nedostajalo, svi su mi nedostajali. Opraštanje sa omiljenim mestima, ljudima i miljeima kojima sam pripadala dugo je trajalo i nije se okončalo sedanjem u avion. Pri svakom povratku u prve dve godine, plakala sam prolazeći pored zgrade u kojoj je bio moj i suprugov prvi stan, pored bolnice gde se ćerka rodila, pored kafića gde sam kao student izlazila. Ovu fazu bih mogla nazvati fazom ILI-ILI. U tom trenutku je ona za mene bila to. Ukoliko želim uspešan i srećan život u Amsterdamu, moram se odlučiti između njega i Beograda, i mog rodnog Smedereva. Amsterdam se činio kao neminovni izbor, ali je cena delovala preskupo. Ovaj period karakterišu teška depresivna raspoloženja, bez želje da se izađe iz kreveta, strašno smetanje kiše ili još gore, smetanje sve te lepote, mogućnosti, izbora, FOMO-strah od propuštanja doživljaja, a ja bih najradije sve to prespavala. Ali imam dvogodišnje dete koje propričava, otkriva svet i ima samo mene. Nisam imala luksuz padanja na dno. Visila sam na ivici i bestežinski lebdela u toj rupi dosta dugo, tačnije skoro cele dve godine.

Nekako ironično treća faza prilagođavanja i navikavanje na novi život kod nas je počela baš u septembru 2019, uoči korone. To je bilo punih 2 godine života ovde. To je bio krajnji trenutak suočavanja sa pravom integracijom, jer je ćerka kretala u holandsku školu. Bila sam naterana i gurnuta da izađem iz stana u svet i da u njemu plivam ili barem da se održavam na površini. Morala sam da skupim zadnje atome sve preostale snage da njoj budem oslonac i sidro. Tada sam prvi put poželela da krenem na kurseve jezika-holandskog za početnike i konverzacijskog engleskog. Ponavljam, tek nakon pune dve godine! Počela sam da stičem nove, internacionalne prijatelje, koji su po prvi put bili samo moji, ne suprugove kolege s posla i njihove žene, ne komšije iz zgrade. Prvi put sam gradom šetala sama i osećala se lepo i bezbedno, prvi put sama jela u restoranima, pila kafe u kafićima i iskreno uživala u tome.

Na ovu fazu se prirodno nadovezala i iz nje izrasla faza toga da se i sami menjamo, stičemo prve prave prijatelje, idemo na okupljanja, posećujemo godišnje događajeu gradu poput Pride-a, Kraljevog dana, Festivala klasične muzike na kanalima, Svetlosnog festivala… U ovoj fazi je kod nas krenula korona, te smo se mi još više zbližili kao porodica, ali i brže i lakše stekli svoje selo u centru Amsterdama. Deca iz škole su bila upućenija jedna na druge. Organizovali su češće playdate-ovi, proslavice rođendana, jer jednostavno ništa drugo nije bilo otvoreno ni moguće. Povezala nas je i zbližila ista muka. Posebno nas iseljenike, koji svoje porodice nismo videli više od godinu dana. U ovoj fazi sam ostala trudna, ne slučajno, prvi put stvarno bivajući opuštena i spremna na mogućnost da možda i nikada nemam drugo dete. U ovoj fazi sam započela svoj blog i otvorila ga baš temom trudnoće i pobačaja.

S ponosom na nas mogu reći da smo u ovu, petu fazu, relativno skoro porodično ušli. To je faza slobode. Faza prigrljavanja svih verzija sebe, faza integracije svih delova i slojeva u jednu celinu, u autentičnu i neponovljivu verziju našeg imigrantskog doživljaja. Kada sam na svakom nivou, svakom svojom ćelijom spoznala da time što imam Amsterdam, ne gubim automatski Beograd. Faza I-I. Da imam najmanje dva doma. I da oni mogu paraleno i istovremeno postojati u meni. Sada ne plačem prolazeći pored stana na Vračaru, već se osmehujem, jer me podseća na taj predivni period. Zahvalna sam mu na svemu što nam je pružio. Suze budu prisutne samo od ganuća i sreće. U ovoj fazi imam i prijatelje iz Srbije, i prijatelje iz Holandije, i celu lepezu predivne ex YU zajednice širom Evrope. Imam i poslovne mogućnosti, koje se otvaraju i koje biram. 

O svojim fazama su sjajno pisale Maja i Irina. Njih dve su me i inspirisale na samoanalizu na ovaj način. Pročitajte ih klikom ovde i pogledajte. Podjednako su autentične.

5 faza jednog imigranta-Irina u Kanadi

Šta za mene znači biti autentični imigrantkinja? To znači da imam slobodu da budem sve što već jesam. MIslim da sam to najbolje uhvatila i sročila u odeljku ovog bloga-o meni. “Amstelban” je definitivno postao dom. Shvatila sam da sam bila Amsterdamka i pre nego sam se doselila ovde. Ali ja nisam postala Holanđanka, niti to ikada želim biti. Nijednog trenutka nisam težila ka tome da se integrišem brišući svoj identitet i postajući veća Holanđanka od rođenih Holanđanki. Istina, batrgala sam se u perfekcionizmu i davila se u osećaju nevrednosti i neadekvatnosti jer nisam perfektno govorila ni engleski, a nekmoli holandski. Kada sam dobila mnoštvo pozitivnih povratnih informacija od spolja, od autoriteta oličenih u fakultetu, profesorima jezika, drugarima kojima je engleski bio maternji, pa čak i u jednoj, ali vrednoj terapiji koju sam održala na engleskom, počela sam da i iznutra osećam da nisam toliko loša. 

Prigrlila sam svoju nesavršenost i akcenat, kao nešto što je deo mene. I što me ne sputava, već postaje dokaz moje hrabrosti i spremnosti da živim i osećam i na nematernjem jeziku. Koliko je samo to drugačija pozicija. Iz koje sve ima mnogo više smisla. I mnogo se blagonaklonjenije gleda na sopstvene greške. Rodila sam pravog Amsterdamca, odgajam autentičnu Sofiju. Ne autentično srpsko dete, ni autentično Holanđanče, već autentično moje dete, autentičnu nju. To je sve čemu težim. I za šta se svakodnevno borim sa sobom i okolinom.

“my voice
is the offspring
of two countries colliding
what is there to be ashamed of
if english
and my mother tongue
made love
my voice
is her father’s words
and mother’s accent
what does it matter if
my mouth carries two worlds
 
– accent”

Rupi Kaur, The Sun and Her Flowers

Poput zmije, ostavljam, na barem mesečnom nivou, po jednu košuljicu identiteta za sobom, jer je  prerastam. Po neko ogoljavanje više boli, poneko manje. Neko bukvalno bude strgnuto za dan, dok se neko razvlače godinama i mesecima. Pristajem na ništa manje ili više od “krindži autentičnosti” kako je to lepo sročila moja Jelena. Želim da osetim sve, da živim celovito, da doživljavam spelt svih osećanja, a ne samo onih lepih i dobrih. Do toga poput dvogodišnjaka dolazim više kroz sve ono što nisam i nije moje, što neću, polako opipavajući i isprobavajući, do onoga šta jesam, hoću i jeste moje. Prihvatam taj vatrometa života, sa svom bukom i besom, sa svim iskricama i bojama, sa svim razbijanjem tišine, pauzom pred prasak i trešenjem od straha.

Autentična imigrantkinja

Moje vetrenjače

Nedavno mi je pala na pamet još jedna simbolika pojma vetrenjače koji me je opsedao i koji definitivno najsnažnije opisuje ovaj moj autentični imigrantski put. Bio mi je neizmerno važan izbor reči i da se blog ne zove borba s vetrenjačama ili protiv vetrenjača, već sam izabrala imenicu pohod, kao nešto što je kontinuirano, što traje i to ne sa jednom, već sa svim vetrenjačama koje naiđu. Poput rada na sebi, traje doživotno. Posle osvojene jedne, iskaču još tri nove, vrebaju iza ugla. Ali to me više ne frustira, to mi daje snagu, znam da mogu koliko god i šta god da se pojavi. Radoznala sam šta je sledeće, zapitana i svesna da kada se okrenem za sobom put od smederevskog do amsterdamskog porodilišta posut je bezbrojnim vetrenjačama. Svih veličina, materijala i boja. Ali i najrazličitijim pomoćnicima, u ljudskom i životinjskom obliku, pomagalima poput merdevina, konopaca, ali i bagera.

Moje vetrenjače

A danas sam spremna i na osveštavanje novog značenja koje one nose. Vetrenjače jesu i obnovljivi izvor energije. One energije koja se po definiciji ne može uništiti već samo beskonačno menjati svoj oblik. Ovo značenje za mene je stvaranje iz sebe. Ponovno recikliranje sopstvenog života i iskustava i iznova oblikovanje novih načina kako najviše živeti u skladu sa sobom i kako iz tog mesta i drugima pružiti. Davati sebe drugima, koji su tek zakoračili na ovaj put. Ili samo promišljaju o tome ili su već tu, u nekoj od navedenih faza, možda zaglavljeni ili sami.

Pravo ja-autentično

Od kada sam ga prvi put čula, fascinirao me je govor sa TED konferencije: Ne pitaj me odakle sam, pitaj me: Gde sam lokalka?” Danas više nego ikada osećam svaku reč koju je žena izgovorila. Posebno kada sam na putu, kada se uz ćaskanje upoznajem sa usputnim saputnicima. I kada se treba definisati, nacionalnošću. Nekako mi (istočno)evropski identitet pokriva najviše promenljivih. Ostavljam video ovde, da vas inspiriše.

Autentična imigrantkinja

Uspeli smo da dočekamo i ispratimo kuma u njegovoj jednogodišnjoj amsterdamskoj avanturi, naučili smo da pustimo i da osvestimo da naš životni izbor nije idealan za svakog nama dragog. Otrežnjujuća, ali ujedno i oslobađjuća spoznaja. A sada s neizmernom radošću iščekujemo stare drugare iz Srbije, muža i ženu, koji će isto pokušati da budu autentični imigranti, na sebi svojstven način. Biće privilegija svedočeti svakom ovakvom iskustvu.

Nemam savete kako da budete autentični imigranti, na svakom od nas je da to sam sazna i otkrije. Da se podseti. Znam da je to ujedno i najbolja i najgora vest. Pomaže davanje vremena sebi, davanje prostora sebi, koliko god malo to uslovi ponekad dozvoljavali. Pokušaji praštanja sebi, možda dodavanjem onog čuvenog “još uvek”. Nisam naučila holandski kako želim-još uvek, nisam završila edukaciju-još uvek, nisam stekla mnogo holandskih prijatelja-još uvek. Uz davanje zasluga sebi: porodila sam se na engleskom jeziku, držala sam terapiju na engleskom jeziku, usudila sam se da pišem na našem jeziku iz inostranstva… Uvek će biti onih koji su štošta naizgled brže, lakše i bolje uradili, ali biram da se poredim samo sa sobom od pre 5 godina. Onom uplašenom, izgubljenom Oljom, koja zanemalo posmatra ogromni Schiphol koji joj je deluovao impozantno poput lavirinta. Sa suzama u očima, tražila je putokaze za taksi i pomagala mužu koji je gurao na kolicima 3 kofera i rančeve, gurajući dvogodišnju Sofiju u kolicima. Puna neodređene nade u bolji život, paralisana od straha, ali duboko osećajući da radi pravu stvar.

Drugi deo teksta pišem sa aerodroma i iz aviona. A objavljujem ga u Zagrebu. Ovo je naša nova stvarnost i sredstvo koje krati razdaljine. I koje postaje konstanta našeg života. To je izgleda definitivno novo normalno i deo jednog novog iseljeničkog identiteta. Znate, one poslovne ljude koji su ultra efikasni i u odelima, pa na gejtovima otvaraju svoje laptopove i rade. E, sad sam ja ta žena. Ne, jer težim da budem preuspešna, već jer imam ukradenih par sati, jer je sve prošlo brzo i lako na sekjuritiju. A ja želim da pišem, da iskoristim kretaivno vreme i mogućnost da radim bez dece. 

Toliko. Novi identitet. Ne samo da mi ne smetra da putujem sama, već u tome neizmerno uživam, u svakom smislu. U usamljenosti, putovanja bez dece, posvećenosti sebi. U lateu od stropvafla i cimetskoj rolnici. A isto toliko ću uživati i jedva čekati da se vratim mojima za par dana.

KLM-om od kuće kući

You may also like

Leave a Comment