Druga trudnoća u Holandiji-prvo tromesečje

I dalje smo sanjali da imamo još jedno dete. U mojoj idealnoj projekciji porodice, to bi bila bar dva deteta, možda čak i tri. Međutim, okolnosti i život su nas demantovali. Iskreno, u nekim periodima sam bila opterećena tim razmišljanjima. Računala sam dane, brojala, hvatala sebe da razmišljam o začeću tokom odnosa i sl. Nekako sam sebi utuvila da moram da imam još jedno dete. Svakih mesec dana, potajno sam očekivala kašnjenje ciklusa i bivala iznova razočarana. 

Nekako u početku doba korone, suprug i ja smo produbljivali razne teme i jedna od njih, bila je i tema proširenja porodice. Posle skoro punih godinu dana od poslednje biohemijske trudnoće, po prvi put sam osetila, da ako u nekom narednom periodu, od okvirno godinu dana ne ostanem trudna, mogu da nastavim da živim sa tim. Po prvi put sam osvestila da ne bio smak sveta ni da ostanem mama samo jednog deteta, iako je to odudaralo od moje idealne slike. Po prvi put nisam bila uznemirena i stvarno i potpuno sam to osetila. Da je možda to to, da sam blagoslevena ćerkom i da bi život bio savršen i takav.

Kao da mi je pao kamen sa srca i leđa. Nisam nikako želela da se podvrgavam pregledima i dodatnim istraživanjima šta, kako i zašto. Imala sam divnu, zdravu ćerku, a iskreno sam smatrala da me je babica dobro posavetovala, kada je rekla da ta ispitivanja često donesu mnogo stresa, a retko pokažu konkretne uzroke. Nisam htela sebe ni svoju porodicu da izlažem tom stresu, tom emocionalnom rolerkosteru i svim nadanjima, strahovima i razočarenjima.

Vreme za puštanje…

Negde u tom periodu, drugarica koja se doselila u Amsterdam prošlog leta, bila je u poodmaklom stadijumu trudnoće. Radovali smo se sa njima i prolazili kroz sve preglede i avanture zvane-trudna u doba korone. Tada sam čvrsto rešila i osetila da je vreme da prosledim Sofijine male stvari.

 Naime, imali smo sreću da smo u okviru paketa preseljenja koji je moj muž dobio kada je potpisao ugovor u Holandiji, dobili i mogućnost preseljenja svih naših stvari iz stana-nameštaja, knjiga, odeće… Tako da smo to i iskoristili i preneli sve Sofijine male stvari-od kolica, kreveca, baby gym-ova, sedišta i sl. 

Neke od tih stvari Sofija je koristila još par meseci po selidbi, ali većinu smo preselili sa premisom da ćemo dobiti još jedno dete. Stvari su bile nove, očuvane i posedovale su sentimentalnu vrednost. I ja sam se za te stvari duboko i nepovratno vezala. Bilo mi je nezamislivo da ih pustim. U mojoj glavi i telu, bio je znak jednakosti između tih stvari i ideje mog drugog deteta. Vreme je prolazilo, ja stvari nikome nisam prosleđivala i grčevito sam ih čuvala za novu bebu.

Međutim u maju ove godine, nakon ovog otrežnjujućeg razgovora sa suprugom, nakon terapija na tu temu i drugarice koja je sama sa suprugomu Holandiji i čeka bebicu, spoznala sam da je vreme. Da ako nekome želim da prosledim te stvari, to su oni. 

Kako je drugarica ulazila u osmi mesec trudnoće, tako smo muž i ja napravili spisak stvari koje imamo, prosledili im i krenuli da odvajamo kolica i ostale skalamerije koje bi im koristile. Jednog vikenda smo sve lepo popakovali i odneli im. 

Bilo mi je neverovatno da je sva moja navezanost za te stvari iščilila u trenutku, ostala je samo radost zbog toga što će biti korisne jednoj srpsko-holandskoj bebi. Bila sam sigurna da je odluka bila prava i da je sazrela. Čak sam osetila i neko blago olakšanje. Kao zaokruženje jedne priče i faze.

Dve roze crtice

I šta se desilo posle nepunih 10 dana? Kasnila mi je menstruacija, naravno, to se dešavalo mnogo puta ranije, jer mi se ciklus još uvek nije ustalio nakon pobačaja. Tako da sam rešila da sačekam minimum nedelju dana. Međutim, od prvog trenutka sam osećala u telu da se nešto dešava. Bradavice su mi već postajale osetljivije, grudi su me bolele, stomak mi se blago zatezao, a to su inače stvari koje mi se nikada ne dešavaju u regularnom ciklusu.

Zamolila sam muža da ode do apoteke i uzme mi test za trudnoću. Sofija je bila u školi, tako da je trenutak bio idealan. Uspeo je da ode u najbližu apoteku, ali ona je imala pauzu od sat vremena, jer je dezinfikuju zbog korone! Nisam mogla da dočekam da prođe taj period, muž me je zadirkivao i pričao da sam sigurno trudna, čim sam toliko uzbuđena i nestrpljiva. Dočekali smo kraj pauze, i u sred dana, ne čekajući sledeće jutro, uradila sam test! I bio je pozitivan!!!

Osećanja su mi bila toliko pomešana da je bilo neverovatno izboriti se sa njima. Tako da sam im se prepustila. Od beskrajnog talasa radosti i sreće koji me je konstantno zapljuskivao od tog trenutka, preko kočnica i straha, šta i kako će biti i nedozvoljavanja sebi da se potpuno prepustim i zanesem. Jer su testovi i prethodna dva puta bili pozitivni, ali beba nažalost nije bilo. Neki slatko-gorki ukus u ustima. Ali preplavljujući i preuzbuđen. Duboko u sebi sam znala da je trenutak potpuno savršen, da su svi uslovi ispunjeni, da sam u sjajnoj fizičkoj formi, na dobrom psiho-emocionalnom mestu i da ako sada nisam trudna “kako treba” teško da ću to ikada biti. Plus, kada bih zastala i duboko udahnula, moje telo mi je slalo signale da je sve u redu.

Još jedan znak da je sve kako treba, bilo mi je i ponašanje naše kuce. Nije se odvajala od mene, pratila me je u stopu i stalno se šuškala pored mog stomaka. Identično se ponašala i kada sam bila trudna sa Sofijom. To sam protumačila krajnje pozitivno.

Nisam oklevala ni trenutka, pošto sam sada znala celu proceduru, odmah sam napisala mejl mojim babicama, dala im sve potrebne informacije, o posledenjem ciklusu i zamolila ih da zakažu pregled što pre, s obzirom na moj istorijat. Pošto je već bilo popodne, nisu me pozvale niti odgovorile tog dana, već sutra.

Predivna babica me je pozvala, čestitala mi, uveravala me da je sigurno sve u redu i da ne brinem, ali da zbog mog emocionalnog stanja, zakazuje pregled odmah za sledeću nedelju, iako je generalno pravilo da prvi ultra zvuk bude tek od 8. nedelje. Po mom ciklusu ja sam tek ulazila u petu. Ponovo sam bila na toj čuvenoj granici, kada se jedva čuje bebino srce. Pitala me je kako se osećam povodom korone, koliko me uznemirava cela situacija i onda mi rekla lepe vesti, da bukvalno od nedelju dana pre mog poziva, ponovo je dozvoljeno partnerima da idu na preglede sa trudnicama! Tako da je muž mogao da me prati na ultra zvuku.

Četvrta trudnoća-a drugo dete na putu…

Onda mi je postavila gomilu pitanja, da bi ispunila svoj upitnik. Osim generalnih informacija, pitala me je da li je otac bebe isti kao kod prvog deteta, što je potpuno legitimno pitanje, ali me je iznenadilo. 

I onda pitanje koje me je preseklo na pola: “Koja je ovo trudnoća po redu?” Tačan odgovor je glasio-četvrta. Nikada jasnije i jednostavnije nisam sagledala da sam ja zaista trudna četvrti put i da se sada nadam tek svom drugom detetu. Istovremeno mi je prijalo uvažavanje i računanje svih mojih trudnoća, ali je bilo i pretužno i toliko čisto pred mojim očima.

“… Da mi dođe utorak…”

Zakazala mi je pregled za utorak. Mojoj sreći nije bilo kraja. Naravno, u svom ludilu, ja sve vreme računam da odmah posle vikenda idemo na pregled, ugovoramo čuvanje Sofije pošto je još uvek bila u školi od kuće, zbog korone. I onda u ponedeljak uveče shvatam da pregled nije u utorak (dinsdag), već u četvrtak (donderdag). Tako da je epizoda-Olivera izgubljena u prevodu koja jedva čeka pregled, bila na repertoaru.

Sofiju su, simbolično, čuvali prijatelji kojima smo prosledili njene stvari 🙂 Suprug i ja smo se biciklima odvezli do ambulante. Tamo nas je dočekala nasmejana babica, koje se sećam od prošlog puta. Ona mi je bila na prvom pregledu, tako da je veoma obradovalo poznato lice.

Nismo gubili vreme i odmah mi je uradila ultra zvuk. Nisam smela da gledam u ekran. Tako da sam gledala u plafon i čekala reči kao presudu. Osetila sam da se muž meškolji iza mene, ali nisam znala kako da protumačim to kretanje. Posle par minuta, babica je rekla: “Čestitam, čuju se otkucaji srca!” Tada sam se usudila da pogledam njene tople oči i ozareno lice, pa ekran i malo treperenje na njemu. Celo telo mi se opustilo, sav teret je spao i suze su samo počele da teku. Jedan neopisiv osećaj olakšanja. I te reči koje smo čekali da čujemo 3 godine. 

Babica mi je zakazala prvi pregled i razgovor za sledeću nedelju. I uputila me na njihovu drugu lokaciju, koja je bliže našem stanu i do koje mi je potrebno desetak minuta šetnje. I ja sam nekako od tog trenutka znala da će sve biti u redu. Osećala sam se potpuno spokojno i sigurno u sebe i sistem podrške koji je tu za mene.

Nisam se čak ni plašila da vozim bicikl. Najsmešnija anegdota je da smo na putu do prijatelja vozili prelepom ulicom pored Amstela i da sam ja sva tako prepuna ljubavi i sreće, gledala levo desno, a ne baš ispred sebe. I onda sam ugledala neku bočnu ulicu koja se zvala Kortestraat (Kratka ulica) i to mi je bilo presmešno. Ali pošto sam se zagledala u tablu s natpisom te uilice koja je bila s desne strane, malo sam ispustila kontrolu nad svojom guvernalom i uspela sam da zakačim ivičnjak trotoara i padnem s bicikle 🙂 Polako sam vozila i i to nije bio pravi pad, već samo prevaljivanje na tu stranu. Ali nisam mogla da verujem da mi se to prvi put u životu dogodilo baš tog dana kada sam saznala najlepše vesti na svetu.

Tod dana smo podelili vesti sa Sofijom. Ona je bila ushićena. Poslednjih godinu dana nas je stalno zapitkivala i ohrabrivala nas da ostanem trudna. Rasplakala se od sreće i odmah krenula da ljubi stomak, da mu peva pesmice i da se žali što moramo toliko dugo da čekamo da upoznamo batu ili seku. 

Sledeće nedelje sam otišla na prvi pregled. On se održao u zgradi koju smo već posećivali, kada se Sofija vakcinisala, samo ovog puta na 3. spratu. Atmosfera je bila podjednako opuštena i fina. Babica nova, a opet savršena na svoj način. Nekonvencionalno obučena, istetovirana i sa pirsinzima, bez belog mantila. Ispitala me je milion veoma specifičnih pitanja, o istorijatu i bolestima kako moje strane porodice, tako i suprugove. 

Nikada u životu nisam popunjavala tako detaljan upitnik. Dobila sam jednu fasciklicu sa najvažnijim informacijama. Spiskom pregleda, detaljnim adresama, brojevima telefona i svime što me čeka. Kao i knjižicu na engleskom jeziku “Growth Guide-Pregnancy” o specifičnosti vođenja trudnoće u Holandiji. Zatim mi je izmerila pritisak i kilažu. I onda je bila spremna da odgovara na moja pitanja. 

Imala sam dva goreća pitanja, prvo je bilo krajnje praktično i ticalo se toga da li smem da vozim bicikl. Dobila sam potvrdni odgovor i ohrabrenje da to radim dokle god mi prija. To mi je bilo zanimljivo, pošto je moja zaova na isto pitanje u Srbiji dobila negativni odgovor. Mada su uslovi i infrastruktura biciklističkih staza zaista različiti i naravno naše trudničke priče.

Drugo pitanje, na koje sam se pribojavala da dobijem odgovor, bilo je da li smem da putujem u Srbiju. Babica mi je odgovorila da je njihova preporuka da se nigde ne putuje bez preke potrebe. Da je virus jako nepredvidiv i da se situacija menja iz trenutka u trenutak. I da je najbolje, čak i u najgorem slučaju, kada bih se razbolela, da sam ovde i da oni mogu da me isprate, jer su već upućeni u moj slučaj.

Odgovor mi je bio potpuno validan, ali mi je slomio srce. Naš plan je bio da ceo avgust provedemo u Srbiji. Imali smo divne planove, već smo kupili avionske karte i trebalo je da budemo kumovi na dva venčanja. Međutim, prioriteti su se preko noći promenili.

Pribojavala sam se da vesti podelim sa roditeljima, porodicom i drugarima sa kojima je trebalo da se okumimo. Međutim, svi su odreagovali predivno. Bili su puni podrške, ljubavi i radosti za nas. Česte su bile i suze radosnice, tako da su nam neverovatno mnogo olakšali odluku da ovog leta ostanemo u Holandiji. Beskrajno smo im zahvalni zbog toga. Ne mogu ni da zamislim kako im je, kada znaju da su im deca daleko, da čekaju svoju bebu u ovim izazovnim uslovima i da se bar godinu dana nećemo videti, što je najduži period ikada.

Sledeći pregled koji sam imala bio je na samom kraju prvog tromesečja. Trebalo je da odlučim da li želim ili ne da radim NIPT test (neinvazivni prenatalni test). Ovaj test ne pokriva zdravstveno osiguranje, tako da se dodatno plaća-175 evra. Rešila sam da ga radim, jer sam želela da znam da li je sve u najboljem mogućem redu. I u Srbiji sam sa Sofijom radila Dabl test, a ovo je bila slična varijanta.

NIPT test-Neinvazivni prenatalni test-njegova svrha je da pokaže da li postoje šanse da beba ima bilo kakve genetske poremećaje kao što su Daunov, Edvardsov i Pato sindrom. Test se radi između 10. i 13. nedelje trudnoće, na samom kraju prvog tromesečja. U Holandiji on ne određuje pol deteta.

Test se sastoji iz analiza krvi i ekspertskog ultra zvuka. Prvi put sam išla u specijalizovanu laboratoriju u Holandiji. Sve je funkcionisalo besprekorno. Brzo i lako, bez gužve, sa desetak punktova za vađenje. Slatko sam se isćaskala sa laborantom, osećajući se kao kod svoje kuće. Moja mama je laborant i uvek me vežu divna sećanja na laboratoriju u Smederevu. Uzela mi je krv i za regularne analize, za koje sam imala uput. Tako da sam sve završila o istom trošku.

Nakon toga sam posetila specijalizovanu kliniku za ultra zvuk, pošto ovaj posebni pregled rade obučeni specijalisti. Bili smo oduševljeni kvalitetom slike sa ultra zvuka. Bebu nismo gledali na monitoru, već preko projektora na zidu. Videli smo svaki detalj, čuli otkucaje srca i uživali, kao u bioskopu. Dobili smo i tačan termin kada možemo da očekujemo našu bebu-13. februar! 

Februar će nam postati bogatiji za još jedan savršeni datumi. Moj suprug je rođen 9. februara, ja sam rođena 26. februara, godišnjica zabavljanja nam je 19. februara, kao i Dan zaljubljenih. Biće to mesec za slavljenje života i ljubavi.

Uživali smo u ovom prvom tromesečju, ali smo i jedva čekali da prođe. Srećom, ni ovaj put nisam povraćala, iako sam imala mučnine i gorušicu. U jednom periodu sam bukvalno samo jela hleb, keks i suvu hranu. Sve ostalo mi je smrdelo i izazivalo mi želudačnu kiselinu. Bila sam konstantno umorna i spavala sam svakog dana više od 12 sati. Kao potencijalno najproblematičnije i sa najvećom šansom za spontani pobačaj, s radošću smo mu dočekali kraj ovog perioda i rezultate NIPT testa koji su bili dobri. Mogli smo da odahnemo i da s olakšanjem zakoračimo u prve dane drugog tromesečja i jednu novu fazu.

Nastaviće se…