Da li su nam knjige neophodne? Rekla bih više nego ikada, ove specifične godine, većina nas je shvatila koliko je umetnost važna. Već pune 3 godine koristim aplikaciju za beleženje pročitanih knjiga, njihovo ocenjivanje i komentarisanje-Goodreads. Doživljavam je kao dnevnik pročitanih knjiga i u njoj beležim sve što sam te godine čitala, poželela da proičitam ili pročitala sa svojom ćerkom. Od ove godine sam počela redovnije da pišem i prikaze knjiga. Tako da bih sa vama podelila neke od naslova koji su me posebno dotakli.
Aplikacija kaže da sam ove godine pročitala 11 250 stranica od ukupno 80 knjiga. Najkraća knjižica je imala samo 10 stranica, u pitanju je jedna od slikovnica o “Žući”, dok je najduža imala 759 stranica i to je bio deo serijala o Hariju Poteru-”Hari Poter i relikvije smrti”. Prosečna dužina knjige iznosila je 140 stranica. Najpopularnija knjiga, takođe je ovaj naslov o Hariju Poteru, gde ju je obeležilo kao pročitanu ili kao da želi da je pročita čak 3 842 137 ljudi. Najmanje popiularana je bila jedna holandska slikovnica o Deda Mrazu (“De Kerstmis man”).
Prosečna ocena koju sam dala knjigama je 4,3. Deluje prilično visoko, ali zaista naslovi koje sam ove godine čitala, uglavnom su bili veoma visokog kvaliteta.
Bilo je tu knjiga na tri jezika. Najviše na srpskom i hrvatskom, zatim na engleskom i na holandskom jeziku. Mislila sam da ću ove godine još više čitati, zbog korone i svega što je donela, međutim u poslednjem trenutku, pre par dana sam uspela da završim svoj čitalački izazov od 80 knjiga. Tu brojku sam sama sebi zadala. Kada sam se pridružila ovoj aplikaciji 2017. godine prvi cilj mi je bio 60 knjiga, da bih svake godine povećavala za po 10. Neki krajnji cilj bi mi bio 100 knjiga godišnje.
U ovom članku vam predstavljam naslove koji su mi bili inspirativni. Uglavnom ću sa vama delilti beletristiku i esejistiku, jer sam vam ranije već pisala o trudničkim knjigama. A spremam i posebne članke o dečijoj književnosti i knjigama o roditeljstvu.
Regionalna književnost
“Kud si krenula?” Nastja Kulović:
Nisam mogla izabrati bolju knjigu da njome otvorim čitalačku sezonu 2020. godine. Životna, topla, iskrena i ogoljena knjiga o izazovima pojedinca i cele porodice kada saznaju da jedan od njih ima Multipla Sklerozu. Svakodnevne borbe, male pobede, strahovi, nesigurnosti, usponi i padovi… I sva iskustva kao povod otkrivanja najveće istine-istine o sebi i o tome šta smo to mi hteli i kuda smo krenuli. Dijagnoza koja ne postaje presuda, već nova šansa da se ostatak života proživi onako kako je trebalo od početka. Živeti svoju svrhu, prepustiti se nepoznatom, iskoračiti iz obrazaca i porodičnih nasleđenih svesnih i nesvesnih načina funkcionisanja, usuditi se ostvariti svoj dečiji san…
…
“Misliš da imaš odgovor na sve i da sve možeš spasiti. Misliš
da uvjek moraš biti na raspolaganju, čekati tuđi problem koji
ćeš s radošću saslušati i probati naći rješenje.
Stroga si prema drugima, a ipak im udovoljavaš.
Došla sam ti reći da to više ne moraš.
Ne moraš moći sve. Nitko ne može biti univerzalni odgovor
na sve patnje i pitanja oko sebe.
Ti imaš svoj put, želim da ga pronađeš. Imaš sebe koju moraš
spasiti.
To ne znači da si sebična, samo da si dovoljno snažna uzeti
svoj život iz tuđih ruku.”
“Ali u njoj se nije moglo promjeniti preko noći ono najvažnije. Nije si mogla odjednom reći: sada je gotovo, jer je znala da se u tome krije nešto jednako strašno kao što su bolest i smrt. Kada kažeš da je nešto gotovo, zapravo kažeš da počinje nešto drugo. A ona se novoga početka bojala kao njezina sestra miševa.”
Nastja Kulović
Ne pamtim kada mi se poslednji put dogodilo da knjigu pročitam od prve do poslednje stranice, u cugu. Upravo tako, suptilno i neočekivano, ova knjiga me je uvukla u svoj svet (ili moj svet?), potpuno porazila svojom jednostavnošću stila, ogoljenošću, iskrenošću i naravno ogromnom dozom prepoznavanja. Minijature i sećanja jednog pripovedača meni bliskog po godinama i životnom iskustvu, suočenog sa nepromenljivom činjenicom smrti roditelja.
Sve su to generacijska sećanja, mirisi, boje, ukusi našeg detinjstva i uspomene naših roditelja. Jedna nostalgija i sećanja na zemlju koju sami ne znamo, ali je nikada ne možemo zaboraviti, jer je utkana u naše odrastanje, u pore naših roditelja i baka i deka. Svi ti kolektivni toponimi, ta jela, ta muzika, stavovi, ustaljene fraze i imena junaka. Moj otac je prvi zauvek obeležen imenom Jugoslav.
Jedna subjektivna i lična priča koja prerasta u generacijski roman, u knjigu duboke odanosti i ljubavi, posvećenu našima. Ne mogu i ne želim biti objektivna u oceni ovog književnog dela. Mene je duboko potreslo, na mahove zasmejavalo, a duboko ganulo i dirnulo. Sličnost iskustva introspekcije i pogleda sa strane, kada je čovek daleko od roditelja i svoje zemlje i kada razmišlja o svojim korenima svodeći finalne račune sa bolesnim roditeljem mi je posebno aktuelna ovih dana.
Više od prave umetnosti ne tražim, kada je uspela da ućutka profesora jezika i književnosti u meni koji uvek lovi manjkavosti stila i slične tričarije. Ostao je samo sveprožimajući utisak i atmosfera dela. Pročitajte, kako biste još bolje i više voleli i razumeli svoje roditelje. Kako biste možda osvestili još neku nijansu u njihovom ponašanju i funkcionisanju i shvatili i prihvatili sve ono što jesu ili nisu i što ih je oblikovalo i učinilo takvima.
“Ciganin, ali najljepši” Kristian Novak:
Balkanski rasizam se po mom mišljenju najbolje ogleda u našem licemernom odnosu prema Romima. U njihovoj isključenosti iz društva, predrasudama koje većina o njima ima i sistemskom ignorisanju problema sa kojima se susreće ova populacija.
Radnja romana “Ciganin, ali najljepši” dešava se u Hrvatskoj, ali ovo je priča koja bi mogla da se dogodi u stvarnosti u bilo kojoj od naših balkanskih zemalja. Napisan je maestralno, sirovim stilom, iz više različitih perspektiva. Zaista možete zamisliti čoveka od krvi i mesa-Roma koji govori o svojim strahovima, brigama, nadama, svojim jezikom… Sve pršti od autentičnosti vezavši vam želudac u čvor dok čitate. Jer život ovih junaka jeste takav-muka i teskoba, pritisnutost sa svih strana i bezizlaz, bilo da je u pitanju policajac koji rešava slučaj ubistva ili je to Hrvatica koja se pokunjeno vraća u rodno selo srušenih mladalačkih ideala.
Centralna priča se vrti oko ljubavnog zapleta i priče o “ROMeu i Juliji”. Mladom Ciganinu i razvedenoj Hrvatici. Ali ovo je mnogo više od ljubavnog romana. Ovo je knjiga o naličju našeg života, o svemu onome što nismo spremni da priznamo, o svim onim pukotinama i ranama koje nosimo kao pojedinci i društvo. O našoj povlašćenosti i privilegovanosti, o našem okretanju glave na drugu stranu u neprijatnim situacijama, o našem sleganju ramenima na nepravdu, o našem prećutkivanju zla…
Volim da mislim o sebi da sam drugačija, da sam osvešćena, da znam objektivno dosta o romskom pitanju i njihovom položaju u Srbiji. Da su me projekti opismenjavanja odraslih Roma po bivšim beogradskim karton naseljima i pomaganje u učenju romskoj deci koja su na hraniteljskom staranju približili njihovom svetu, da sam naučila nešto o ovom narodu. Ali ja nemam nijednog prijatelja Roma, ne poznajem nikog ko se zabavljao sa Romom, najbliže i najprisnije što sam bila sa Romkinjom bilo je u porodilištu kada smo delile sobu u kojoj smo se obe porađale. I tu je ona dočekala mene, posle 10 sati previjanja u bolovima, ispratila me kad sam se porodila, da bih kasnije saznala da joj se u toku te noći smilovao neki dežurni doktor i odveo je na carski rez… Svakog od Roma koje poznajem mogu zamisliti kao Sandija ili njegovu majku. Ako se pitate šta možete uraditi, za početak pročitajte ovu knjigu.
“Nemoj me tako gledati, daj da ti kažem zašto me pogodilo. Nije mene ubola ni riječ „Ciganin“ ni riječ „najlepši“. Ova između, ova prokleta, „ali“. To je riječ uljez, to je zla riječ. Ne smije joj biti mjesto u rečenicama o ljudima. Ako si s krive strane te riječi, ona te zauvijek dijeli od dobrih slika, shvaćaš.
On je vrejden, ali je Cigan.
Ciganica je, ali pošrena.
Sandijevi su za nas s te krive strane, shvatila sam. Od svega dobrog i lijepog dijeli ih riječ koja kaže da nisu sasvim vrijedni toga. Upozoraca da u svojoj srži…možda skrivaju i potpunu suprotnost. Bilo mi je teško zbog toga, shvaćaš. I, da, željela sam vidjeti kako je s njegove strane tog prokletog „ali“, pa makar tamo ostala zauvijek.”
kristian novak
“Marija Czestochowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu” Daša Drndić:
Prvi put sam se s ovom autorkom susrela čitajući reizdanje romana iz 2018. godine kod Partizanske knjige, koji je prvi put objavljen 1997. godine pod naslovom »Marija Czestochowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu«
Tema ovog dela, kao i mnogih drugih Daše Drndić su one manje vidljive strahote rata, prikazane kroz lične priče imigranata u kojima, kroz iskustva fikcionih likova, ali i u autobiografskim opisima, autorka prati put koji je i sama prošla u Torontu krajem devedesetih godina.
Posebno interesantan jeste spoj fikcionalnog i dokumentarnog. Daša prikazuje kataloge: filmova koji su se prikazivali u Torontu te godine, daje spiskove časopisa i emigrantskih organizacija iz Hrvatske i Srbije u Kanadi, izdvaja isečke iz novina i delove svakodnevnih vesti s televizije. Sve te informacije daju poseban šmek realnosti i stvarnosti ovom delu.
S vremenskom razlikom od gotovo dvadeset godina od prvog izdanja iskustva Toronta su i dalje sveža i aktuelna i primenjiva na svaki imigrantski život.
Vedrana Rudan je izjavila povodom knjige: “Ova knjiga je pjesma u prozi za sva vremena”, dodavši da ona Dašu Drndić doživljava kao veliku belu lavicu – veličanstvenu i izuzetno retku.
Knjiga je napisana u ispovednom, intelektualnom stilu. Primetna je duboka socijalna percepcija, što daje dubinu uvida i širinu perspektive o stvarnom, teškom životu novog kanadskog emigranta. Junakinja- pripivedač je došljakinja u Kanadu koja sa sobom nosi visoko rafinirani, kritički intelekt savremene Evrope. Daša analizira naše istinsko ljudsko stanje istančanom senzibilnošću i ironičnom dosetljivošću. Usput kreirajući portret nove literarne ličnosti – savremenog intelektualnog izbeglice – ne samo pisca, već i slikara, muzičara i čitave revije ličnosti koje šetaju stranicama njene knjige.
I sama sam upoznala više nosilaca sličnih sudbina ovde u Amsterdamu. Sada već dugogodišnjih Holanđana. Ljudi koji imaju drugačiju percepciju i dubinu doživljaja emigracije od nas. Jer oni egzil nisu izabrali svojevoljno, već bežeći od rata i spašavajući živu glavu.
Daša nije umrla u Torontu, već u svojoj Rijeci…
“Poštovani kukci i druge jezive priče” Maša Kolanović:
Gde se skrivaju jeza i horor Mašinih priča i sveta njenih junaka, njena gotska atmosfera? Jesu li to sablasne večeri pred Noć veštica,u grobovima, u duhovima, u izrezbarenim bundevama, kosturima, crnim mačkama koje nam prelaze put? Teskoba, bizarnost i beznađe spavaju u veselom, žutom meblu Ikeine fotelje!
Kukci, bubašvabe postaju metafora za prosečnog Hrvata, koja se pretvara u univerzalnu metaforu čoveka u kapitalističkom, konzumerističkom društvu. Kao svojevrsni omaž Kafki, ovi ljudi-kukci pokušavaju da održe golu egzistenciju tumarajući tranzicionom, apsurdnom Hrvatskom 21. veka. Ulaze u Ikeu, šetaju kulisama “Igre prestola”, oličene u Dubrovniku, pišu senzacionalističke klik bejt naslove crnih hronika, lutaju bankama potpisujući polise životnog osiguranja…
Groblje u Mašinom delu, najmanje je strašna stvar. Horor, depresija i beznađe nalaze se u promašenim ljudskim sudbinama, neostvarenostima, kako profesionalnim, tako privatnim, duboko ličnim i intimnim. U majčinstvu i beskrajnom danu Mrmota koji traje 6 meseci za majku koja doji svoje blizance, u lutkama iz Černobila koje želi nečija ćerka.
Beg iz ovog sveta je nemoguć. Postoji samo sanjarenje da se život krene iz početka, simbolično menjajući stare, teške regale, kredence, kauče od punog drveta švedskim, laganim, prozračnim dizajnom iz Ikee. Međutim i tako malen korak biva osujećen, a osoba ostavljena u limbu, nejavljanja na mobilni telefon, da ne bi čula loše vesti i osvestila predosećaj još jedne smrti.
Ako vam je dosta svakodnevne životne jeze postapokaliptičnog sveta globalne pandemije, zavirite u Mašinu zbirku. Dozirajte je na po priču dnevno i samo budite oprezni, da ujutru ne osvanete kao još jedna od metamorfoza i otvorite oči kao buba.
Savremena svetska književnost
Elena, sjajna, kao i uvek! Sažeto, moćno, koncizno, ogoljeno, bez trunke patetike, pravo umetnički ostvareno žensko pismo. I savršeni dizajn korice koji u potpunosti odgovara atmosferi dela.
“Half of a Yellow Sun” Chimamanda Ngozi Adichie
Ovo je bio moj prvi susret sa Čimamandom kao piscem romansirane istoriografije. Slušala sam njene inspirativne govore na TED konferenciji, čitala sve što je pisala o feminizmu.
Knjiga je dostupna i u srpskom prevodu u izdanju Lagune-”Pola žutog sunca”.
Retki su pojedinci koji bi tek tako počeli da istražuju i iščitavaju postkolonijalnu istoriju Nigerije, pogotovo oni koji bi se bavili proučavanjem istorijskih izvora na tu temu.
Međutim, kada je priča o jednom bratoubilačkom ratu u pitanju, kroz umetničko preoblikovanje i živopisne likove i njihove odnose, ova afrička zemlja nam postaje bliža. Lakše se uživljavamo i poistovećujemo sa sudbinom jednog naroda i jednog nikada ostvarenog sna-Bijafre. Kompleksnost pitanja rase, identiteta, klase, polova, i borbe za puku egzistenciju i goli život, ispreplitani su savršeno i propušteni kroz vizuru najrazličitijih junaka. Oblikujući tako njenu Bijafru kao jedan svet u malom.
Čitajte Čimamandu, danas više nego ikada.
Neka knjiga govori kroz citate koji su me dotakli:
“…my point is that the only authentic identity for the African is the tribe…I am Nigerian because a white man created Nigeria and gave me that identity. I am black because the white man constructed black to be as different as possible from his white. But I was Igbo before the white man came.”
“Grief was the celebration of love, those who could feel real grief were lucky to have loved.”
Chimamanda Ngozi Adichie
“Don’t see it as forgiving him. See it as allowing yourself to be happy. What will you do with the misery you have chosen? Will you eat misery?”
“I don’t think love has a reason. I think love comes first and then the reasons.”
Knjiga je dostupna i u srpskom prevodu i izdanju Geopoetike-”Normalni ljudi”.
Naizgled roman o srednjoškolskoj ljubavi. On frajer, ona autsajderka. Ali zapravo toliko više od toga. Ljubavni, bildungs roman, o jednom paru koji odrasta i sazreva zajedno, i kao pojedinci, i kao par. Deromantizovanje srednješkolskog perioda kao najlepšeg u životu je brutalno i iskreno do kraja.
Roman ostvaren krajnje skromnim izražajnim sredstvima, maltene samo dijalogom i ponekim unutrašnjim monologom i deskripcijom. U njemu se mnogo govori, a malo kaže. Da li je moguće ikada dovoljno dobro razumeti sagovornika? Prečesto višečasovni razgovori o politici, feminizmu, književnosti i slinim velikim temama pokazuju elokventnost i inteligenciju junaka, da bi onda kada treba da iskomuniciraju svoja osećanja, ono stvarno važno, postali mucavi. Podrazumevali bi mnogo toga, učitavali rečima sagovornika neka svoja tumačenja (najčešće nepovoljna) i ostajali nedorečeni.
Složeni, višedimenzionalni likovi, duboke psihologizacije, traže sebe tokom cele radnje, i ne nalaze se do samog kraja. Da li je “happy end” moguć u savremenoj književnosti ili on i dalje ostaje jedan od tabua visoke literature? Kraj ostaje otvoren. Sve je moguće, likovi će se i dalje tražiti ili se zadovoljiti ostvarenim u nekom trenutku. Nadam se samo da neće završiti kao neki sporedni likovi iz knjige, pojedeni od stresa i izvršujući samoubistvo. Introspekcija i rad na sebi postaju celoživotna kletva i blagoslov, svih nas, milenijalaca. Anksioznosti i depresije, lekovi i psihoterapije, možda se samo naizgled čine kao preskupa cena za put ka potpunoj sreći i ispunjenosti…
Roman koji sam duboko doživela, iskreno prepoznala u njemu toliko svojih prijatelja i vršnjaka, na početku i na kraju, sebe i svog supruga. I nas dvoje smo srednjoškolska ljubav, veza koja je imala svoje uspone i padove, pre svega u prvih par godina preispitivanja sopstvenih identiteta i životnih ciljeva. Lako je moglo da se dogodi da se mimoiđemo, da iskliznemo jedno drugom iz ruku. Nekada je sem pameti i ljubavi, možda potrebno i neko zrnce sreće, koja uvek prati hrabre, da sve ipak bude onako kako treba.
Klasici svetske književnosti
“Liberty” (“Sloboda”) Virdžinija Vulf:
Sjajno osmišljena mini serija džepnih knjižica u okviru edicije Vintage Minis donosi svetske klasike i njihovo shvatanje humanizma i njegovih najvažnijih tema.
Ova izdanja sam otkrila u jednoj od najlepših knjižara na svetu, koju sam imala privilegiju da posetim, mastrihtskoj Dominicanen. Tako da ima posebno mesto u mom čitalačkom doživljaju i iskustvu.
Kratka i deskriptivna zbirka eseja i isečaka iz Virdžinijinih dela “Sopstvena soba” i “Talasi” obuhvaćena je ovom zbirkom o slobodi. Spisateljica piše o razvoju ženskog pisma kroz istoriju, osvrćući se na Engleskinje Džejn Ostin i sestre Bronte, na sve izazove i uslove u kojima su žene stvarale i njihovo konačno oslobođenje i osvajanje svih književnih formi. Piše o književnoj kritici i uživanju u literaturi i pokušaju da se delo doživi bez obzira na to ko je pisac i šta o njemu znamo i koje je naše obrazovanje i predznanje o datoj temi, već samo u umetničkom delu po sebi. Velika preporuka za sve ljubitelje Virdžinijinog dela, ali i za one koji se prvi put susreću sa njom. Dobra knjiga kao polazište za upoznavanje sa osnovama njene poetike i stila pisanja. I nije toliko zahtevna za čitanje u originalu, čega sam se ja posebno pribojavala.
“I have sometimes dreamt, at least, when the Day of Judgement dawns and the great conquerors and lawyers and statesmen come to receive their rewards-their crowns, their laurels, their names carved indelibly upon imperishable marble-the Almighty will turn to Peter and will say, not without certain envy when He sees us coming with our books under our arms, “Look, these need no reward. We have nothing to give them here. They have loved reading.”
Esejistika i publicistika
Nedavno shvatih i osvestih da sam feministkinja. U isto vreme privilegovana kao bela heteroseksualna žena Evropljanka, a istovremeno i marginalizivana kao ćerka razvedenih roditelja sa Balkana, iz Srbije sa balastom predrasuda koje moje poreklo nosi u zemlji u kojoj se ne govori moj maternji jezik.
Feministkinja koja voli povremeno da se našminka i sredi, koja ima roze-zlatni telefon i lap top, koja ne voli dlakave noge i pazuh, a uživa u kuvanju i mešenju. Još gore, feministkinja koja je izabrala porodicu ispred karijere i koja svakodnevno slavi taj životni izbor. Koja nema materijalnu samostalnost. Koja nije ljuta na ceo svet, posebno ne na uspešne muškarce, već je strastvena povodom rodne ravnopravnosti i vaspitanja dece.
Ali ništa gora i ništa bolja feministkinja od miliona drugih. Roksana Gej bi rekla “loša feministkinja”, meni se malo više dopada izraz “dovoljno dobra feministkinja”. Dole s predrasudama, s etiketama i kalupima. Svako od nas je jedinstveni sklop nebrojano društveno-socijalnih karakteristika koje su se složile i učinile nas onim što jesmo. Ali to samo znači da treba svako od nas da koristi svoj uticaj i da se slobodno izražava. Jer smo pismeni, obrazovani, imamo pristup internetu, funkcionalno i tehnološki smo opismenjeni, imamo struju, krov nad glavom, zdravi smo, a sve su to neke privilegije, kojih možda nismo svakodnevno svesni.
Većinu ovih stvari sam znala, ali sam ih lepo posložila u razgovoru sa mojom drugaricom Biljanom. Hvala ti na preporuci ove knjige. Značila mi je mnogo. Pokrenula je dosta pitanja. Da se malo trgnem, osvestim i protresem. Shvatim da sam dalek put već prešla, ali da i veliki deo tek predstoji. Da je učenje i o ovoj temi celoživotno. Možda posebno za sve mame.
“I believe feminism is grounded in supporting the choices of women even if we wouldn’t make certain choices for ourselves”.
Roxane Gay
Knjiga je dostupna i u prevodu na srpski jezik u Laguninom izdanju.
“Becoming” je knjiga koju sam krenula da čitam prošle godine, zastala negde na pola i sada joj se vratila i progutala je. Prošle godine je bila svuda, u svakom izlogu knjižare, na svim listama najprodavanijih naslova na svetu, na Amazonovoj top listi bestselera zadržala se čak 47 dana u nizu, što je svojevrsni rekord, pogotovo za knjigu memoara i ne tako malog obima. Od nje su duže na listi bile jedino “Pedeset nijansi-Siva”, nekoliko delova Harija Potera, “Nova zemlja” Ekarta Tola i “Da Vinčijev kod” Dena Brauna.
Mišel je organizovala i turneju povodom promocije knjige, koja je punila stadione i arene širom sveta. Nisam uspela da ugrabim kartu za gostovanje u Amsterdamu, a kod tapkaroša je cena od 25 evra porasla desetak puta. Netfliks je snimio dokumentarac o ovoj turneji kojii vredi gledanja.
Zapitala sam se da li je sva ta pompa opravdana. Da li su ljudi samo željni senzacije i pikanterija iz života slavnih i poznatih? Ili se iza svega toga krije nešto više?
I sve odgovore sam pronašla u knjizi. Jedna intimna, lična, autentična priča o životu, odrastanju i postajanju ličnošću kakva Mišel danas jeste. Prepuna zanimljivih događaja, na mahove duhovita, skicira na jednom konkretnom primeru životni put od trnja do zvezda. Mišel pokreće mnoga važna pitanja, od toga kako je živeti kao Afroamerikanka u Čikagu, preko pitanja obrazovanja širom sveta, zdravstvene zaštite dostupne svima, podrške i mentorstva mladima, važnosti zdrave ishrane i vežbanja, žongliranju profesionalnog i privatnog života i još mnogo, mnogo tema. I što je najvažnije, ona celu priču vodi maestralno, uobličava je kao zreli pisac, nesumnjivog dara.
Jedan citat koji me je veoma naveo na razmišljanje je: “being president doesn’t change who you are; it reveals who you are.” Mislim da se ove reči ne odnose samo na ljude koje su na tako moćnim pozicijama da mogu da odlučuju o tuđim životima, već i na sve nas kada se nađemo u nekim graničnim situacijama, kao npr. sada sa koronom, suočeni sa neizvesnošću i strahom od smrti.
Najtoplija preporuka za sve. I za one koji nisu toliko upoznati sa porodicom Obama, i za one koji nikada nisu posetili Ameriku, ali i za one koji su tamo išli mnogo puta, imaju prijatelje koji tamo žive ili sami žive u ovom kompleksnom društvu. Za one koji žele da znaju više o životu u Beloj kući, za ljubitelje biografija i autobiografija i za sve one koji žele da se sami inspirišu ili motivišu svoje ćerke. Za roditelje, majke i ćerke, ali i za sve muškarce.
Mogla bih da napišem još mnogo toga o ovoj knjizi, ali neka o njoj naslikovitije govori još par citatata:
“If you don’t get out there and define yourself, you’ll be quickly and inaccurately defined by others.”
Michelle Obama
“For every door that’s been opened to me, I’ve tried to open my door to others. And here is what I have to say, finally: Let’s invite one another in. Maybe then we can begin to fear less, to make fewer wrong assumptions, to let go of the biases and stereotypes that unnecessarily divide us. Maybe we can better embrace the ways we are the same. It’s not about being perfect. It’s not about where you get yourself in the end. There’s power in allowing yourself to be known and heard, in owning your unique story, in using your authentic voice. And there’s grace in being willing to know and hear others. This, for me, is how we become.”
Nadam se da ste naišli bar na jedan naslov koji vas je zainteresovao. Ako želite i koristite Goodreads, možete me i tamo zapratiti. Želim vam divnu i ispunjenu čitalačku 2021. godinu!
